Уважени колега Иван Радовановић објаснио је најављени жути бојкот на свој талентовано духовит начин. На вашу срећу, драги читаоци, ја данас и овде нећу ни покушати да будем духовит, али морам озбиљно да питам: Извин’те, људи, па јесте ли ви нормални? Ви жути хејтери, ви жути лидери и лидерчићи, јесте ли ви уопште више при чистој свести и здравој памети?!
Кажете, хоћете у бојкот. Бојкот избора. Океј, супер, браво! Сјајна одлука. Већинска Србија се искрено обрадовала томе. Замислите само милине – четири године без вас жутих хејтера у Скупштини… Колико ће само добрих закона да се донесе, колико ће добрих пројеката да се уради без вас да кочите, да хејтујете, пљујете, да правите спин кампање.
Е, али онда када вас ваши питају за тај бојкот, када вас ваша Миња Милетић на вашој ТВ Н1 упита: Добро, а шта је мера успеха бојкота? Да ли се успех бојкота мери излазношћу? Ако, јелте, успете значајно да спустите излазност бирача, онда вам је бојкот успео, ако то не успете, бојкот је пропао? Е онда следи ново бежање од било какве одговорности. Онда се нађе Вук Поздерац Јеремић, онај у вијетнамци, онај кога колега Радовановић најтачније описује као Ђиласовог кућног љубимца, и онда он, Поздерац, каже: Излазност бирача није мера бојкота, па откуд вам уопште таква идеја?!
Молићу лепо, а него шта је онда мера успеха тог вашег бојкота? И шта је то уопште што ви радите? Бојкот ради бојкота? Бојкот бојкотовог бојкота?! Шта ви уопште, жута господо, постижете тим бојкотом? Није ли основна идеја да докажете да је народ већински уз вас? Па, ако је тако, господо Ђиласови жути хејтери, онда ће бирачи масовно бојкотовати наредне парламентарне изборе, излазност ће бити никад мања и ви ћете онда имати пуно право да тврдите да је власт проистекла из таквих избора нелигитимна и нелегална? И обратно, шта ћемо ако на изборе у пролеће 2020. упркос вашем бојкоту изађе исто или чак више грађана него што је изашло 2016. године? Зар онда ваш бојкот није пропао, зар онда ви не треба да завршите своје политичке каријере?!
Не, не и не! Неће Тајкун Ђилас и његови ђилашчићи да за њих важе било каква правила, неће они да се држе било каквог закона. Они хоће на власт јер им се тако хоће, њима треба дати државу на управу јербо су они то тако одлучили. Како? Тако. Зашто? Зато. Нема ту шта да се прича. Нема објашњења. Нема демократије. Нема гласања. Ма, јок, бре! Него, ви нама дајте власт! Јер нам та власт припада, јер смо ми једини богомдани да будемо у фотељама; јер смо лепи, плави и богати, јер смо отели 619.688.269 евра; јер нама на тајне рачуне катарска амбасада уплаћује стотине хиљада евра, а да нико не зна зашто; јер ми имамо талове и комбинације са Хоом, Гадијоом и осталим белосветским лопужама, у САД осуђеним лопужама…
Прича око бојкота јесте, дакле, потпуно бесмислена прича у коју Ђилас и његови покушавају да увуку целу Србију. Хоће ли успети? Хоће, само ако смо колективно полудели.
Д. Ј. Вучићевић
