Пише: Драгослав Бокан
Бивши „отпораши“, преживели делови ДОС-овског режима, активисткиње Чанкове и Чедине странке, озлоглашени мрзитељи Цркве и српства, размажени титоистички принчеви и принцезе, нескривени страни агенти утицаја и имплементирања колонијалних западњачких наратива, екстремни нео-либерали, промотери шиптарског Косова, све „антиратне“, антипородичне и „родно сензитивне“ невладине организације – оперативно су се ујединиле са русофилским националистима, модернистичким црквеним реформаторима и (њима иначе супротстављеним) фанатичним квази-зилотима, четницима и љотићевцима, скојевцима и анархистима.
Створила се јединствена клин-чорба, где је тренутни клин из ове врсте кухиње – заједничка ватрена мржња према председнику Србије, а, од скоро – и према српском патријарху.
Очекује се, чујемо, насилно укидање „Актуелности“, „Ћирилице“, слободних разговора „После ручка“ и у „Јутарњим програмима“ (по опозиционом мишљењу) „непожељних“, „политички некоректних“ телевизијских канала. А Н1 и Нова С изгледа не сметају овој групи демонстраната.
Користи се и петооктобарски инспирисан, претећи мото: да „мирише српско пролеће“, са свим оним што иде уз то.
Ујединила се, тако, кука са мотиком (стил непостојећег „Матије Губеца“); па љубитељи и, исто тако, мрзитељи Тита; сви ти човеколики ‘српови’ са ‘чекићарима’; познаваоци и љубитељи ‘макјата’ са онима који преферирају домаћу црну (турску) кафу, уз обавезни ратлук.
И сви знају „шта неће“, а „шта хоће“ – ко те пита!
О томе ће, ваљда, после, ако уопште буде било тог „после“.
А загребачки, као и већина балканских медија – укључујући ту и оне приштинске – сладострасно уживају у друштвеном парном котлу на тлу кобно разједињене Србије и то не крију.
Ђаво се грохотом церека, а демони и демончићи нам се кезе у лице.
Како се понашати уз макар трунку здравог разума и српског родољубивог осећања?
Осећам се немоћно и забринуто, не за себе и оно што радим, већ за све теже механизме неопходног спајања веома тешко спојивог.
Као и уочи Петог октобра 2000-те, са сличним (не)могућностима уразумљивања усијаних српских и антисрпских глава.
Надам се да ће се, уз Божију помоћ, све ипак решити повољно и по непосредну и по дугорочну српску будућност.
П. С.
Овај искривљени кадар сам снимио данас у повратку из Бањалуке, где сам провео читаву недељу (водећи школско такмичење за српску децу из земље и дијаспоре на тему „српског страдања у 20. веку“). Непосредно по изласку из Републике Српске, наш школски аутобус је заустављен у Кузмину. Након принудног чекања су нас ипак пропустили…