,,Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло”, говорио је Иво Андрић, један од највећих умова Балкана а између осталог и добитник Нобелове награде.
Ипак, негде је запело у раскораку који траје читав век. После осамдесет година од изрећених мисли, према многима нашега најбољег писца, појавила се група самозваних бунтовника, интелектуалаца којима цивилизацијска тековина‐ мост, не одговара. Занимљиво да су управо исти ти који су сада против цивилизацијске тековине, здушно били гласноговрници за једну другу врсту цивилизацијске тековине, у току пандемије.
Што доводи до великог оксиморона и упитника над главама свих грађана Србије. Можда Андрић и није заслужио Нобелову награду, и његова промишљања о мостовима која спајају људе, у лепим или тешким временима који користе генерације после оних који су их направили и нису истинита?
,,Живот се троши и осипа, али траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.”, један је од најпознатијих цитата када су у питању мостови. У данашње време, у Новом Саду, овај цитат би, иронично речено могао бити забрањен и анатемисан када су у питању самозвани борци за природу, демократију и екологију, при томе уважавајући само своје мишљење, а никако мишљење људи који размишљају другачије од њих, упркос томе што је већина ипак на оној другој страни, небитно како се та друга страна звала.
Локација Шодрош, у Новом Саду. Заиста, место где људи из Новог Сада и околине долазе да се опуште, уживају и проводе своје слободно време. Ипак, на њему нема толико природе и заштићених врста као што тзв. еколози представљају јавности. Много више еколошког значаја постоји у Новом Саду, али и у околини самога града.
Ипак, када се прочула вест да је управо ту планирана изградња моста, како би спојила две одбале Дунава, првенствено ради саобраћаја и растерећења када су у питању гужве у граду, поготово када су у питању тзв. шпицеви, опет је почела да се догађа ситуација описана у књизи На Дрини ћуприја, која није без разлога на самом почетку текста поменута.
И тамо су постојали тзв. револуционари којима није било јасно због чега Мехмед Паша Соколовић покушава да изгради мост, само су побуњеници тамо завршавали на много неславнији начин, него овде. Руку на срце, и подухвати су им заиста били герилски, за разлику од подухвата ових сада тзв. револуционара који читав случај политизују и желе да скрену пажњу на себе, злоупотребљавајући оне лаковерне, који на крају баладе испадају корисни идиоти, не желећи то себи да признају, давајући себи предзнак како се они боре за вишу сврху. Ипак, ови главни, коловође, знају да је у питању само шаховска партија на политичкој табли локала.
Игром случаја, када се вратимо мало у историју мост је у ГУП уцртан пре 71 годину – што доводи опет до оксиморона, јер су управо људи са тадашње власти и њихова револуција на неки начин узор овима који сада покушавају да направе своје мале приватне револуције, како би из њих изашли као профитери.
Такође, не смемо занемарити ни чињеницу да претходна градска власт није искључила тај пројекат, али им сада када су тзв. опозиција тај пројекат више не одговара и одлучили су да се храбро побуне против изградње моста, позивајући упомоћ савест, екологију и љубитеље природе који су успели да одстране из својих редова оне праве љубитеље природе, а припојили себи само ситне интересне групе које је, полицијским жаргоном речено, лако пресвући и продати им паролу или мантру коју ће регистровати у својој реторици.
Kада се црта подвуче, и сведе рачун то отприлике изгледа овако.
Тзв. протести остају неуспешни, осим тога што бивају повређени и људи који су топовско месо онима који желе да преузму власт, али бивају повређени и полицајци, који су у капиталистичким земљама, хтели ми то да признамо или не, чувари капитала. Подвучена црта говори нам о томе да на свим странама има повређених и да су само колатерална штета за коју не маре много тзв. револуционари.
Некадашњи градоначелник Новога Сада Милош Вучевић их је назвао лажним еколозима, и сложићемо се да то јесте можда преоштра реторика. Јер у групи од 30 људи већина су заправо изиграни и насамарени који заиста мисле да раде нешто сврсисходно ако изађу на Шодрош и почну да протестују. Не узимајући у обзир да, где год су били, погинули су, слушајући вође протеста као што су Миран Погачар и Брајан Брковић, који очигледно имају само вишак времена, али и мањак идеја са које стране да нападну власт.
С обзиром да су исписани редови, неострашћени и покушај да се буде објективан неће им у овом тексту бити откривено како би им било паметније да руше власт, јер не постоји савршена али такође, нема ни савршене опозиције.
Ипак, рационалност овај пут иде у прилог градској власти, која ипак верује да је Иво Андрић са разлогом писао о мостовима, док тзв. револуционарна герила ниже неуспех за неуспехом, већ толико да им се расипа и оно мало људи који су долазили да одбране Шодрош од цивилизацијске тековине коју зовемо мост.
Kо ће однети победу у овом дуелу, још увек није одлучено, али шта год да се деси, писци који буду стварали у будућности имаће одличан материјал да на сатиричан и духовит начин обраде ову тематику око моста на Шодрошу у стилу Монти Пајтона и Топ листе надреалиста. Подсетимо се само филма Посетиоци, када Жак Рено разбија телевизор јер мисли да је то ђавоља направа.
Да ови редови имају намеру да буду зли и цинични, дуо Погачар и Брковић могли би да се поистовете са неснађеним Французима који из средњег века захваљујући телепорту долазе у садашњост. Момци, немојте бити у паници. То је ипак само мост. Побуна има смисао само када је конструктивна, никако када је аутодеструктивна а природа ће остати сачувана, без обзира на ваше ангажовање јер… ,,Живот се троши и осипа, али траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.”