Џон Малком Торп Флеминг Черчил, познатији као „Луди Џек Черчил“, био је један од ретких људи којима је рат био природно окружење.
Џек је био човек слободног, разузданог духа и све у његовом животу је за њега био изазов. Завршио је Краљевску Војну Академију 1926. године и служио у војсци, али период мира између два рата није пријао човеку као њему, па је поред многих активности, научио да свира гајде боље од многих Шкотланђана, и постао олимпијски такмичар у стреличарству.
Са почетком II светског рата, Џек се вратио у војску, а почетком 1940. године, већ се нашао у Француској, агресивно се борећи са Немцима, често у герилским нападима са малом одабраном групом војника.
Представљао је чудну, скоро средњевековну фигуру на челу своје јединице, носећи не само гајде, лук и стреле, већ и његов мач. Међутим, то оружије није било само за представу, већ га је активно користио у војним кампањама. Џек је једини војник који има потврђено убиство луком и стрелом у II светском рату.
Свирао је у гајде пред сваки јуриш, а у једном нападу, користећи само револвер и мач, успео је да зароби 42 немачка војника.
Борио се и у Југославији са партизанима, где је заробљен и послат у концентрациони логор. Наравно, то није била никаква препрека за Џека, и успео је да побегне не из једног, већ два логора, пешачећи 150км до Вероне са повређеном ногом.
Убрзо након тога, рат у Европи је био готов, а Џек је био незадовољан изјавивши: „Да није било проклетих Американаца, могли смо да ратујемо још барем 10 година“.
Додуше, убрзо је нашао нови конфликт где је могао да пружи свој допринос, па је у Палиестини служио као друго-командујући официр.
1959. године се коначно пензионисао и отишао да се бави другим мање опасним активностима.
Луди Џек Черчил је имао 89 година када 1996. заувек склопио очи. Остаће упамћен као човек који није волео патњу коју производи рат али је уживао ратујући, јер је био ратник у срцу. Његове речи би то можда најбоље описале:
„Ниједан принц или лорд нема гроб тако величанствен као онај коме застава постане покров“.
