Каријеру је започео као коњички официр, али је стицајем околности почетком 20. века прошао у пешадију. Почетак Првог св. рата дочекао је као командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, али је убрзо рањен на бојишту и због тога смењен са места команданта.
Док се српска војска повлачила према Косову, његове јединице су пружиле највећи отпор непријатељу пре него што су се и саме повукле. Крајем децембра 1915. године долази на место начелника штаба Врховне команде. Планирао је све, контакт са савезницима, транспорт бродовима, избог локације на Крфу и бригу о рањенима.
По пробоју Солунског фронта, за ратне успехе, генерал Бојовић је унапређен у чин војводе као последњи генерал унапређен у овај чин, након Путника, Степановића и Мишића. После Другог светског рата окупацију је провео у кућном притвору који је сам себи наметнуо. Пред крај рата ухапсили су га Немци, а након ослобођења и нове власти.
Остарели, и у том тренутку једини живи војвода Србије, Петар Бојовић, постао је жртва малтретирања младих комуниста по ослобођењу Београда 1944. године. Нове власти су забраниле сахрану са било каквим војним почастима, а опет како прича каже, издата је и забрана присуства грађана уз претњу хапшењем. Сахрани је присуствовала само најужа породица.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
