Институција брака је једна веома важна ствар за државу, било да је гледате из секуларне или из вјерске перспективе. Брак је темељ породице, и наравно да му држава мора посветити пажњу. Србија није била изузетак. У Србији је брак доста времена био већински црквена ствар, али је кнез Милош у 19. вијеку промијенио ствари. Иако је црква задржала званичну јурисдикцију над браком, држава је постављала основне смјернице брачне политике. Брачни прописи се дијеле у двије групе: прва група се односи на ток брака, тј. њима је регулисано склапање брака, услови за ступање у брак, евентуални крај брака и слично. Другом групом прописа покушавало се спријечити злоупотребе, као што су продаја дјевојака, ванбрачне везе, убијање ванбрачне дјеце, самовољно напуштање брака итд. 1818. кнез Милош је издао Уредбу о браку у 7 тачака. Брак је у то доба сматран не само приватном ствари вјенчаних, већ и као ствар од значаја за читаву заједницу. Старјешине су се требале старати о браковима чланова заједнице. Улогу старјешине је преузео и кнез Милош. Милошеви чиновници су ступали у бракове само уз његов пристанак. Милош је често поништавао црквене одлуке везане за брак, па је тако поништио црквену одлуку по којој је неком мушкарцу забрањено да промијени жену јер је његова прва жена била „неспособна“. Милош је такође допуштао људима да се жене и по 4. пут, што је Црква сматрала непримјереним. Црква није имала снаге да се одупре кнезу. Додуше, ни Црква није баш увијек била досљедна својим идеалима, па су тако Николи Луњевици дозволили вјенчање са пуно млађом женом. Милош је због овога побијеснио, али не због саме разлике у годинама, него јер се њега није питало за то вјенчање. Милош је своје уплитање правдао и тиме да су многе црквене позиције у Србији још биле у рукама Грка фанариота, који су били на лошем гласу.
Први озбиљнији покушаји регулације брака долазе у вријеме београдског митрополита Петра. Митрополит је 1834. издао Упутсва о узроцима за развод брака, о разрешењу сродства и о 4. браку. Овим је требало да се свештенству олакша рјешавање брачних спорова. Прва инстанца у брачним питањима је требало да буде епархијална конзисторија, коју су чинили епископ, протосинђел и мјесни свештеник. Ако би неко био незадовољан одлуком, имао је прилику да поднесе жалбу архиконзисторији, коју су чинили митрополит и по свештеник из сваке епархије. На врху је био синод који су чинили митрополит и епископи. Грађанским закоником из 1844. потврђена је јурисдикција Цркве над браком. Након доношења Закона о црквеним властима 1836. кнез Милош је смањио свој утицај на институцију брака, а његови насљедници нису имали толику жељу да се уплићу у приватни живот својих поданика, иако је било изузетака, поготово међу каснијим Обреновићима. Положај мужа и жене није био исти, муж је био у бољој позицији. Према законима, муж је жену могао тужити за невјерство, а она њега само у случају да он љубавницу доведе у кућу. Мада, и тада би муж сносио посљедице само ако би и његова љубавница била вјенчана. 110. члан законика из 1844. јасно говори да жена мора да слуша свог мужа. Интересантно је што се понекад дешавало да при бракоразводним парницама једна страна прикаже своје личне интересе као државне. Тако је извјесни Спасоје Петковић развод тражио и оправдавао тиме да, ако му се омогући развод, може наћи другу жену и добити пород који би могао бити од користи Србији. 1884. донијета је још једна важна уредба којом је дозвољено ступање у брак трудној дјевојци, под условом да се вјенча за оца од дјетета. Стопа развода је у Србији била прилично велика, на 1000 бракова 14,9. У Русији је рецимо била на 1000 бракова 1,8.
Извор: Историја Срба
