Аутор: Драгослав Бокан
Овде на фотографији је рабин Исак Асиел, мој велики пријатељ из студентских дана (који је, својевремено, дао немерљив допринос „Лепој Србији“, када је у том часопису, где сам био главни уредник, објављен интервју са њим „о лепотама Србије и значају српске идеје“ – чиме је директно запушио уста већ жестоко наоштреним противницима „Лепе Србије“ са другосрбијанске стране). И то је урадио свесно и намерно, разумевајући шири контекст оваквог нашег јавно објављеног, патриотски интонираног разговора.
То је тај наш добри и на делу великодушни Исак.
Он је, иначе, за време НАТО бомбардовања Србије спремно и храбро служио у јединицама ПВО наше војске, иако је то лако (као поглавар једне верске заједнице) могао да избегне. Примио је позив на мобилизацију исписан на његово раније, српско име и презиме, где војни позивари нису ни слутили ко се, у ствари, налази под тим именом. И било је довољно само да се јави војном одсеку и све би одмах било решено и он ослобођен ове обавезе.
Али, Исак то није урадио, прихватајући спремно овај позив…
Он је прави српски родољуб у најлепшем смислу те речи, прихватајући овакав животни став као неодвојиви и изузетно важан део своје судбине…
Његовим личним трудом смо увелико избегли многе замке и пропагандне покушаје (са разних страна) да се Срби представе као „рођени анти-семити“ и „органски нео-нацисти“ (главне тезе антисрпског памфлета титоистичког интелектуалца Радомира Константиновића, објављеног под називом „Филозофија паланке“). Није допустио да се наши спољни непријатељи и унутрашњи мрзитељи послуже већ постојећим пропагандним стереотипима на тему „злих Срба“.
Заиста редак пример прворазредне интелектуалне и моралне храбрости, да не говоримо о његовој скромности, благости и добронамерности.
Исте ове племените особине собом носи и његова супруга, посвећена свакодневној бризи о напуштеној и душевно оболелој деци у Београду…
Исак Асиел је, иначе, кључно допринео увођењу веронауке у српске школе, постављајући себе увек пред нападе острашћених невладиних, радикално атеистичких организација.
Чим би они онако агресивно и безобзирно кренули на официјелне представнике СПЦ, говорећи о анахроности овог предлога, Исак би се онако мирно (као што то он уме) окренуо ка њима и питао их:
„А шта ви имате против нашег предлога?“…
И они би одмах, покуњено и као по команди, брже-боље, устукнули пред овим и оваквим браниоцем верске наставе у нашим школама (укинуте, идеолошким декретом, после 1945. године).
Поносан сам што смо пријатељи!
P. S.
Да напоменем да је реч „праведник“ у библијском (и пуном) смислу нешто далеко веће и више од оног што се на први поглед налази у њеном корену.
Тај појам нас уводи у тајанствени свет бранилаца вечног поретка истинског смисла живота (у његовој аутентично духовној димензији).
