По причању Бранка Ћопића у емисији „Кад сам био мали“, коју је уређивао Душко Радовић.
„Сећам се на пример, некога мога комшије, кад ја њему читам пјесму о Краљевићу Марку. Онда кад, рецимо, дође до густога, кад Марка опколили Арапи, у пјесми има оно:’ ја једнога мене једанаест, ја двојицу мене десетине, ја тројицу мене деветине, ја четворицу мене осмине’, и тако даље, то дође оно шест – шест. Каже ‘ја шестину а мене шестина, шестина ми завежаше руке’. И у то вријеме, на огњишту она ватра мало се загаси, јер ја не читам према неком другом свијетлу, него према свијетлу ватре са огњишта. Кад се мало ватра загаси, ја не видим даље читати, онда скочи онај домаћин: ‘Јао жено, цијепај, каже ложи клупу’. Каже жена, ‘зашто да ложим ‘, каже ‘па погину Марко’, каже ‘који Марко’ – ‘ма Марко Краљевић побогу брате’…
И, кад је онај неки православни празник Задушнице, па кад се иду палити свеће, за душу неких покојника, онда тај сељак иде, са оволикачку свећу, купио у граду, и носи је преко рамена, и иде палити свећу за душу Краљевићу Марку. Плаче успут, што кажу као година. Питају га: ‘Шта је?’ Каже: ‘Како нећу плакати, умро Марко’. Веле: ‘Који Марко’. Краљевић’ – каже.
И разумије се, плаче читав дан. Увече, увече се на рачун Маркове смрти напије. То вам причам просто, да покажем, какав је то менталитет, какви су то људи живјели у томе крају.“
Извор: srbiubih.com
