Одрастао сам у крају где постоји таква мржња према полицији, да ваљда од колевке не волимо када нам је соба плава. Чешће смо по зидовима шарали оно АЦАБ, него имена симпатија, а лајање, режање и провокације су саставни део одрастања на Детелинари. Чак сам и куму, по професији полицајцу, рекао да сам сигуран да постоји макар двојица оних који носе униформу, а да су часни и поштени: „Он и још један“. Kада ме је упитао који је други, рекао сам да не знам, али да сигурно мора један залутати међу толико људи.
Па, ипак, неке ствари се морају људски признати. Видим, цењени „грађанисти“ разапињу полицајца који је шамарао оног несрећника на задњем седишту – видим, придружују им се и власт и опозиција и „опозиција“ – видим, ту су дежурни медији, што произдајнички, што прорежимски, сви као један – видим, ту су дежурна закерала и дежурни посматрачи. Уједињени сви.
Господо, морам вам, ипак, рећи пар речи: ти момци раде 24 сата. Не јер их то усрећује, не јер то воле, него јер им је то посао и дужност према отаџбини, а ту не постављају питања – за Васкрс, ви ћете бити за породичном трпезом, са најмилијима, а они на некој саобраћајници или интервенцији. Ви увече лежете у кревет уз серију, а они дежурају, чекају провокаторе, олоше, пијане, бахате, безобразне и решавају са њима проблеме. У сваком, али апсолутно сваком од тих случајева, бескрајно су стрпљиви, љубазни, саосећајни – у већини прилика, заправо, казну су заменили лепом речју, а привођење упозорењем.
Видите, тај „јадни и несрећни“ човек, није закаснио 15 минута, није ишао по хлеб или млеко – не, он је у себи имао 1,9 промила, што би значило флајху пелинковца и нешто преко и разбијао је ретровизере редом. Њима, уморним, посвећеним и честитим, псовао је мајку, жену, децу. Шамар, тј пар шамара јесте најмање што је могао добити. Најмање је што је требао добити.
Уби нас Европа. Уби нас Запад. Стицајем околности, био сам 53 дана у притвору у ЦЗ-у. Затворски командири више нису страх и трепет, напротив: сада су као васпитачице у предшколском, где удовољавају размаженим клинцима. Ћушка је скандал. Ћушка је отказ.
И тако ће частан полицајац, који је реаговао као што би већина нас, добити отказ, тако ће му деца остати без хлеба, тако ће бити осрамоћен и жигосан. А, зашто? Зато што је дисциплиновао битангу. Онако како треба.
Не треба том човеку отказ. Треба му повишица. Браво, брате пандуру!
Томо Ловрековић
