Недавно је Британија била домаћин самита осам земаља Централне и Источне Европе, чланица Европске уније (ЕУ). То је, на иницијативу домаћина, друго годишње окупљање министара иностраних послова тих земаља у Британији. Уједињено Краљевство крајем марта идуће године и формално напушта ЕУ али је очигледно да намерава да створи свој блок унутар те интеграције како би на тај начин задржала утицај иако више није њен члан.
ЈАЧАЊЕ ОДНОСА СА ХРВАТСКОМ
У викенд резиденцији британског министра спољних послова у Шевенингу код Лондона окупили су се шефови дипломатија Пољске, Чешке Републике, Ма ђарске, Словачке, Словеније, Бугарске, Хрватске и Румуније. Са већином тих земаља Британија је мање или више увек била у добрим односима, посебно Пољском, Мађарском и Бугарском, али приметно да се сада појавио и нови пријатељ, Хрватска, са којом Британија није баш била у блиским везама.
Занимљиво је да Британија своју новооткривену наклоност према Хрватској показује и кроз судске процесе, па је тако Загребу изручен и бивши власник Агрокора Ивица Тодорић, који је заштиту покушао да пронађе у Британији. Изручено је, по изненадно убрзаном поступку, и неколико Срба који већ дуго живе у Британији а који су у Хрватској оптужени за наводне ратне злочине. То се раније није дешавало.
У тој новој британској иницијативи доминирају два фактора: све земље су чланице ЕУ, али много је, утисак је, важнија географија. Ако би се створио блок тих земаља онда Британија не само да би имала директан утицај на добар део одлука ЕУ него би имала важну реч и у изградњи физичког блока између Русије и Западне Европе, пре свега Немачке. Теоријски гледано тај блок би могао бити веома моћан с обзиром на број земаља (а посебно у већинском гласању, јер Пољска и Румунија имају значајан број становника), као и када је реч о унутрашњим питањима, али и у политици према Русији и другим земљама, као што је, на пример, Кина.
Британски план је више него очигледан али је, ипак, неизвесно шта ће све од тога да буде. У том делу Европе већ има и превише разних блокова и интеграција. Постоји Вишеградска група, па онда оживљена стара пољска – раније неуспешна – иницијатива Интермаријум, која окупља земље између Балтика, Јадрана и Црног мора. Ту је и сада мало потиснута идеја Три мора у којој су и Турска и Украјина. И поврх свега тога, све те земље, изузев Украјине, су и чланице ЕУ и НАТО пакта. Јасно је, међутим, шта су амбиције и циљеви. Основни циљ је створити физички блок између Русије и Немачке и тако спречити пре свега Немачку да у неизбежним новим околностима лабављења европске интеграције и западног савезништва успостави везу са Русијом и њеним не само природним богатствима него и интелектуалним и научним потенцијалом.
Али нису само Немачка и Русија главни циљеви, него је ту и Кина, која је са својим инвестицијама увелико продрла у тај део Европе. Наравно, кинеско присуство се у основи не може спречити, али може се успорити, контролисати и подићи његова цена. А онај ко контролише евентуални блок тих земаља ће, по старом правилу, од свега имати највише користи.
ПОДИЗВОЂАЧ АМЕРИЧКИХ РАДОВА
Сумње у ефикасност тог новог „источно европског блока“ буди и чињеница да је реч о хетерогеним земљама чији се интереси суштински разликују. Док Британија у својој отвореној антируској и скривеној антинемачкој кампањи може поуздано да рачуна на Пољску и Румунију, друге земље, чак и Бугарска и Хрватска, нису баш толико спремне да следе британске интересе. У Бугарској и Хрватској, упркос јавним саопштењима, Русија је, на пример, највећи страни инвеститор, у Словенији је то Кина, а остали су, сем Румуније, у великој мери привредно везани за пословање са Русијом. И, наравно, све те земље су везане за немачку привреду.
У свим тим очигледностима намеће се и питање да ли Велика Британија има капацитет за тако амбициозан пројекат. Сама идеја је из британског угла логична, али утисак је да ововремена Британија нема толики капацитет. Међутим, пада у очи да су све те земље, упркос чланству у ЕУ, под доминантним утицајем Америке и америчких интереса. Вашингтон те своје интересе и не крије, па је јавно дао подршку обнови идеје Интермаријума који је основни формат целог концепта, а земље новог, британског блока су такође чланице тог пројекта. Другим речима, Британија се у овом новом блоку појављује као подизвођач америчких радова и из тог статуса вуче свој какав-такав капацитет. Наравно, Британија у том подизвођачком послу има и своје засебне интересе. Реч је, како се то у међународним односима каже, о „коинциденцији интереса“.
Независно од судбине тог новог британског пројекта, сама чињеница да се те земље састају, и то изван Брисела, открива да се нешто унутар ЕУ дешава и да су скучене перспективе европске интеграције. Додуше, десило се да су управо те географски спојене земље погодне за унутрашње роварење у ЕУ јер су све оне, изузев Словачке и Словеније, изван еврозоне, што им унутар ЕУ даје доста велику слободу. Све то води ка озбиљним поделама и даљем растакању ЕУ, што је изгледа неизбежни део процеса разградње и нестанка европске интеграције у облику у каквом је била до сада.
У ствари, она већ суштински као таква више и не постоји. Британске процене су изгледа да се све већ распало, па се на време креће у стварање свог блока. Очигледно се процењује да Британија, уз америчку подршку, још једино у Источној и Централној Европи може да има неки утицај и са и без ЕУ. Уз то, и простор земаља Западног Балкана – које још нису чланице европске интеграције – је у фокусу британских амбиција, где би НАТО пакт требало да буде кључна полуга. После формалног изласка из ЕУ требало би очекивати и појачан ангажман Велике Британије у тим земљама.
Синиша Љепојевић
