Амерички новинар Пол Фортије Џоунс је направио ову фотографију 1915 год. на железничкој станици у Ваљеву. Према његовој причи која је објављена у књизи „With Serbia into exile“.
Овај малишан је имао три златне звездице на еполетама, односно чин наредника. Његова кућа је удаљена како је малишан рекао „три дана хода“ од Ваљева. Тамо је оставио своју мајку и старију сестру, а затекли смо га како се хитно враћа у своју јединицу након краћег одсуства. Дете наредник, у правој малој наредничкој униформи, са редеником око врата, ранцем, аустријским бајонетом за појасом и руским коњичким карабином, шепао је по железничкој станици. Када су му погледали ноге биле су све у жуљевима и ранама те су му одмах обезбедили нову одећу и превили ране. Рекао је да је без новца, и да му и не треба, све кафеџије су га на путу од куће до Ваљева радо примале на коначиште без плаћања. Имао је свега 10 година, а у служби је већ дуго.
Његов отац је у истом пуку, најхрабрији је војник и бори се на првој линији одбране. Он је унапређен у чин изнад оца, захваљујући својој храброшћу и прецизношћу у пуцању. Кад год би отац хтео да салутира свом малом сину он то никада није дозвољавао увек би предухитрио свог оца узимао би му руку и пољубио би је.
И дан данас потрага за именом и даљом судбином овог малог наредника била је неуспешна. Уколико неко зна било шта више нека нас допуни.
Ето такве смо претке имали. Нека вам ова слика и њено пропратно објашњење увек буду у глави када икада пожелите да кажете нешто ружно за своју земљу или да се из било ког разлога постидите што сте рођени као Србин.
