Опроштајна посјета Ангеле Меркел земљама Западног Балкана свела се на долазак у Београд, гдје се састала са предсједником Србије Александром Вучићем, и боравак у Тирани, гдје је разговарала са осталим лидерима регије, која се прилично етаблирала под називом Западни Балкан.
Ради се о политичком а не географском појму, стога и користимо велико „З“ за земље које јесу на Балканском полуострву али нису, а све су прилике да неће ни бити дио Европске уније.
У политичком дискурсу више се не и спомиње отварање и затварање преговарачких поглавља у приступним преговорима са ЕУ. Берлински процес се сматра за водећу политичку иницијативу трећег кабинета Меркелове а које се односе на југоисточну Европу.
Прва конференција о Западном Балкану одржана је у Берлину 2014. године, друга је била у Бечу наредне године, трећа у Паризу 2016. азатим су услиједиле конференције у другим европским метрополама, закључно са оном одржаном 5. јула ове, 2021. године, поново у Берлину.
Иако се трудила да саговорнике у Тирани убиједи да Берлински процес није замјена за ЕУ, ријечи Меркелове су отишле у празно.
Берлински процес је временом промијенио рухо у „Мини-Шенген“ у жељи да се прикаже као домаћа, западнобалканска иницијатива, али без успјеха. У БиХ и Црној Гори „Мини-Шенген“ није прихваћен. Берлински процес је доживљен као покушај да се земље региона међусобно увежу у економском и политичком смислу (што се није ни крило) и као колективитет повежу са ЕУ.
Међутим, у јавном дискурсу преовладало је мишљење да се од овог простора жели створити „сива зона“, „Б лига“, односно предворје ЕУ у којем се неће толерисати ни руски ни кинески утицај, док ће границе Републике Хрватске остати непробојна ЕУ линија. То се најбоље види из односа ЕУ према мигрантима.
Границе Хрватске су за мигранте непробојне, док се званичници ЕУ често оглашавају у смислу да у БиХ треба направити више мигрантских кампова, распоредити их по цијелој територији БиХ (акценат је на Републици Српској), не штеди се ни новац како би се мигранти држали даље од ЕУ, односно од хрватске границе.
Поједностављена порука за земље Западног Балкана гласи – нисте за ЕУ, али вас не препуштамо Русима и Кинезима.
Руски политички утицај и кинеска економска улагања на Западном Балкану, односно њихово онемогућавање – постало је приоритет ЕУ и англосаксонског свијета.
На крају, иницијативи су приступиле тек Србија, Албанија и Сјеверна Македонија. Промијењен је и назив у „Отворени Балкан“. Ни став званичника Републике Српске да БиХ треба да се приклони иницијативи, ни све чешћи јавни иступи предузетника из Федерације БиХ да би транспорт њихове робе у земље „Отвореног Балкана“ био три пута бржи ако би му припадала и њихова земља, нису промијениле веома хладан поглед из Сарајева према идеји која се доживаљава као реализација „српског света“. Пуно није промијенила ни америчка ни подршка Меркелове.
Шта ће са Берлинским процесом бити након одласка Мекелове са мјеста канцелара Њемачке?
Није искључено да Меркелова осване на неком важном мјесту у ЕУ-администрацији или као генерални секретар НАТО, што се све више спомиње, али на мјесту премијерке најважније ЕУ чланице неће бити, што је за Берлински процес ненадокнадив губитак. И шта ће уопште бити са Западним Балканом без надзора Меркелове?
Напори предсједника Вучића да широм отвори врата Србије за све из БиХ који желе да се у њој вакцинишу био је, након донирања десетина хиљада вакцина земљама региона, корак даље у покушају да се у невољи сусједи приближе и забораве на несугласице. Одзив је био масован, низ аутобуса из Федерације БиХ посјећивао је Лозницу и друге српске градове уз Дрину.
Био је то конкретан доказ Вучићеве у више наврата исказане намјере да српско-бошњачке односе подигне на виши ниво.
Привођење Едина Врања, бившег високопозиционираног полицијског службеника Федералне управе полиције, којег правосудни органи Србије терете за ратни злочин у Горажду, био је повод да Бакир Изетбеговић изјави да „Србија и њен предсједник Александар Вучић не треба да шаљу вакцине или жито у Босну и Херцеговину нити да говоре лијепе ријечи“, већ да очекује да Србија „престане са прогоном бранилаца БиХ“.
Услиједили су и конкретни потези Сарајева у демонстрирању незадовољства – амбасадорица БиХ у Београду позвана је на консултације у Сарајево, амбасадор Србије у БиХ позван је од Жељка Комшића, предсједавајућег Предсједништва БиХ, на разговор.
Врању је одређено једномјесечно задржавање, а све подсјећа на случај Илије Јуришића, високог полицијског функционера којег је тужилаштво у Србији теретило да је наредио напад на колону ЈНА у Тузли 1992. године.
Јуришић је ухапшен 2007. године на аеродрому Никола Тесла у Београду, у затвору је провео три и по године, био ослобођен оптужби а држава Србија му је исплатила 53 950 евра одштете.
Погоршање односа на релацији Сарајево-Београд се подразумијевало. Све указује да су хапшења попут овог контрапродуктивна и да праксу тајних оптужница треба прекинути, на што је опет указао предсједник Вучић, који је апеловао да тужилаштво и правосудни органи у Србији ступе у контакт са правосуђем у БиХ и да се „зауставе приче о тајним оптужницама и свему другоме“.
„Да људи могу да знају против кога нека земља нешто има. Да се договоримо које случајеве може да преузме домицилна земља. Да не радимо све ово једни другима. Ја сам потпуно спреман за то“ – изјавио је Вучић.
Наведени случај био је довољан да све што се урадило добро у побољшању међусобних односа на релацији Београд-Сарајево падне у воду.
Има ли изгледа за успјех напор предсједника Србије да се стогодишња спирала мржње између Срба и Бошњака прекине?
У БиХ проблема и афера ионако не недостаје. Медијима су најзанимљивије теме из обавјештајног миљеа.
У фокусу је тренутно снимак разговора главне тужитељице Тужилаштва БиХ и директора Обавјештајне агенције БиХ. О томе ко је кога снимао размјењују се међусобне оптужбе, али је БиХ дефинитивно земља у којој, иако постоје запријећене казне за незаконито прислушкивање и објављивање на тај начин сачињених аудио снимака, они су постали пракса и ефикасно средство за политичке обрачуне.
Шта нас све очекује у наредној, изборној години, тешко је и замислити.
Што се Западног Балкана тиче, иако су многи очекивали да неуралгична тачка буду српско-албански односи, то се није догодило. И поред огромног напора предсједника Србије да односе између Београда и Сарајева релаксира, на тој релацији се у наредном периоду могу очекивати и већи неспоразуми.
