Замисли – Бугарин си, нападнеш Србију, а заробе те Вијетнамци!
Пише Дарко Николић
Знам да вам звучи потпуно невероватно, али на фотографији која је пред вама су – саборци наших предака. Да, стварно. Ови људи су се са Србима заједно борили у Првом светском рату. И то раме уз раме.
Следи кратка прича о њима, не зато што је, ето, фотографија занимљива (још неколико вас чека и у коментарима испод ове објаве), већ зато што је ред да знамо за две хиљаде необичних јунака са Солунског фронта.
Од 1916. до 1918. на Солунском фронту су, уз наше претке, учествовале и савезничке снаге, а било је ту и неколико јединица из (тада француске) Индокине. На фотографији су саборци српске војске већ из маја 1916. – и то припадници 1. и 2. батаљона вијетнамске лаке пешадије. Имајући у виду да се та земља до 1945. звала Анам, у питању су „тираљери (лако-пешадинци) анамити“, а управо су и оком камере „ухваћени“ током предаха покрај Солуна.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Први батаљон тираљера анамита, односно вијетнамске пешадије, био је под командом мајора Фијерара (хвала француском Институту за упоредну стратегију на овом податку), који је као официре имао четири поручника и два потпоручника. Углавном, тај батаљон од око хиљаду бораца дошао је у помоћ Србима већ 10. маја 1916. Најпре је био у кампу у Топсину, око 22 километара од Солуна, а од јануара 1917. се кретао од Верије, Кочана, Серевије, Ларисе, Тимроса, у јуну био одговоран за Трикала округ, а 1917. се придружио нашим прецима у ослобођеном Битољу. У записима које су Вијетнамци сачували пише да су у октобру први пут борили („близу охридског језера, са 175. пуком“), те да су потом у јулу 1918. „друга и трећа чета, са митраљеским одељењем одбили напад Аустријанаца“ (биће пре да су у питању били окршаји с Немцима из 302. немачке дивизије, саставног дела 11. немачке армије, али то сад и није толико важно), а да су, после повлачења италијанских снага, одбили и три напада Бугара 25. августа те године. Уследили су нешто мирнији, више стражарски него офанзивни дани у близини Струге, а Солун су напустили тек 30. јануара 1919, и то – правац за Ријеку, али… то је нека друга прича.
Други батаљон тираљера анамита који је стигао у Солун такође у мају 1916, био је нешто искуснији, јер су се новајлијама од почетка (првог дана нове године) придружили већ утренирани војници трећег батаљона. Чим су стигли у Солун, 17. маја су одменили алжирске снаге у рововима. У августу су постали део француских „снага код Струме“ заједно са афричким батаљоном и једним ескадроном коњаниника, али су јунаци ове приче – имали и неке… своје приче.
Тако су Вијетнамци из другог батаљона током извиђања леве обале Струме угледали бугарски ров, напали га и – заробили 15 непријатељских војника. Замисли, Бугарин си, нападнеш Србију – а зароби те Вијетнамац. Па, стварно…
Елем, јунаци ове приче су потом добили прекоманду, па су од новембра 1916. мотрили на подручја према Албанији, одакле су се, као помоћ аустроугарско-немачко-бугарским снагама, неки локални моћници организовали да нападају савезничке трупе. Други батаљон тираљера анамита је одмах у децембру, северно од језера Малика (иначе исушено 1953.), заузео једно мало село (Висавец), да би у јануару ту, јужно од охридског језера, напао и заузео село Велитерне, а у априлу на околним обронцима дочекао већи албански напад и контранападом га потпуно разбио. И, након још неких акција, Вијетнамци су, заједно са српском војском, кренули у пробој Солунског фронта 1918, а „побринули су се“ за простор између два језера, Охридског и Преспанског.
Тачан број погинулих тираљера анамита на Солунском фронту није познат, али, од француског Института за упоредну стратегију сазнао сам током истраживања за наставак књиге „Гвоздени пук“ да је око 43.000 Вијетнамаца имало статус борца у Првом светском рату, а да их је страдало 1.123. То је око 2,6 одсто. Имајући у виду да су око 2.000 тираљера из Анама, односно Вијетнама, били саборци наших предака који су испред Солуна гласно маштали о слободи – ако их је и тамо 2,6 одсто страдало, логика каже да је мртвих онда било 52. Међутим, не треба тек тако узимати здраво за готово ову рачуницу, јер су на Западном фронту многи Вијетнамци служили у бројним другим родовима војске, а „веома често“, како кажу у поменутом Институту, у неборбеним јединицама (санитет, возачи, инжињерија…), а у Солун су стигли само борци из Анама. Дакле, може бити да их је за слободу Србије погинуло и више од 52, помислио сам када сам истраживао ову причу и онда погледао податке са Зејтинлика. Сви знамо колико је то гробље битно за нас, наравно, али – да ли сте знали да је тамо више сахрањених војника Француске (8.089) него Краљевине Србије (око 7.500)? А међу оним француским гробовима је „… 398 гробова тираљера анамита и Мадагаскараца…“
Ооо, нисам вам писао о Мадагаскарцима који су се борили за Србију?
Па, ми онда морамо да наставимо наше дружење, зар не?
(А до тада, и од тада – Бог душе да прости свима поменутима и непоменутима у овој причи који су помогли да српска војска издржи 1916, 1917. и 1918. на Солунском фронту, а онда крене у јуриш – којим нас и данас подсећа на снагу вере, љубави и неодустајања.
Хвала свима њима, а хвала и свима који допринoсе да књига „Гвоздени пук“ ускоро поново угледа светлост дана. Ако желите и ви да помогнете да ова идеја настави да живи, можете и сами да то учините. На пример, на месечном нивоу путем платформе Патреон https://www.patreon.com/gvozdenipuk или на неки од начина које можете пронаћи на www.gvozdenipuk.rs
Просто… Да не заборавимо ко смо.
И ко је био уз нас када је било баш тешко.)