У памфлету „О званичном језику у Републици Северној Македонији“, који је издала Бугарска академија почетком маја, нема ни трага од науке, већ се ради о политиканству.
Шокирани закључцима памфлета из Српског културно-информативног центра СПОНА из Скопља, апеловали су на стручну јавност у Србији да реагује, јер бугарски академици тврде да се бугарским језиком говори на простору од Дунава до Ђевђелије и од Копаоника до Тимока, Пчиње и Охрида.
„Бугарска академија наука је издала ’књигу‘ — политички памфлет… у којој се налази директна и брутална претензија на српски језички, а тиме и национални, историјски и културни простор“, стоји у апелу СПОНА.
Апел који су представници српског народа упутили из Северне Македоније, био је повод да о претензијама бугарске државе на српски и македонски културно-језички, историјски и национални простор разговарамо са лингвистом, некадашњим директором Института за српски језик САНУ и потпредседником Академије наука Републике Српске Слободаном Реметићем и Милутином Станчићем, оснивачем Српског културно-информативног центра СПОНА.
Прагматична бугарофилија
Иако је у Србији апел СПОНА имао доста одјека, у Северној Македонији и апел, али и памфлет бугарских академика прошли су готово незапажено, јер је, како Станчић објашњава, стање у јужном српском суседу оптерећено темама попут предстојећих избора и уласка земље у НАТО.
„Ови реметилачки фактори и овај интензивни атак бугарске стране у Македонији делује и помало успављујуће, јер су такве претензије, и у вези са језиком, и у вези са црквом, проткане обећањима за улазак у ЕУ и НАТО, за благостање. Тако да ове појаве, које се тичу и угрожавања македонског језика и идентитета, пролазе некако неометано и под плаштом нових ’благодатних околности‘“, каже Станчић.
У македонском друштвено-политичком миљеу према оваквим питањима постоји нешто што наш саговорник назива прагматичним односом. Поједини припадници друштвене и политичке елите у Северној Македонији, који су били пројугословенски опредељени, данас заговарају бугарофилска осећања. Да је Србија чланица ЕУ и њихов став био би просрпски, сматра наш саговорник.
Он подсећа да су Бугари на територији данашње Северне Македоније чинили страховите злочине, којима су покушали да сатру српску и македонску традицију. Кампања сатирања српских трагова у Македонији, према његовим речима, траје и данас. Бугарски злочини у прошлости се не виде и заговара се „нова реалност“ која не одговара истини.
„Они који заговарају бугарштину и бугаризацију, славе крсну славу, а знамо да је слава у православном свету обичај само код Срба. Затим, сваке године имате здушну кампању за сатирање обичаја налагања бадњака или уношења сламе у кућу“, каже Станчић.
Ситуација од пре сто година пресликана је на почетку XXI века. Свако дете у Бугарској научено је да је Македонија бугарска земља, иако то није истина. Из Бугарске стално долазе екскурзије, иако не постоји ниједан писани траг да је Северна Македонија икада била Бугарска, закључује наш саговорник.
Присвајање српских дијалеката
У време када је наука имала дигнитет, бугарски лингвисти су прихватали македонску посебност и македонску баштину, објашњава Слободан Реметић. Тако је радио највећи бугарски дијалектолог Стојко Стојков, који је 1954. издао атлас бугарских дијалеката, у коме нису прелажене границе Србије и Македоније.
Стојков је код прелазних говора између српског и бугарског предложио поделу према националном осећању — тамо где се људи осећају Србима, да се ради о српском, а тамо где се осећају Бугарима, да се ради о бугарском језику.
Међутим, средином осамдесетих година променили су политику и због негирања македонског језика и 1984. су изашли из међународних пројеката.
„Две године касније, Бугарска академија наука издаје атлас бугарског говора Босилеграда и Димитровграда и прешли су у Понишавље и Пирот. Године 2001. излази нови том атласа, у који улазе сви говори Македоније, Егејске Македоније, призренско-тимочка зона, али стају на границама покрајине Косово и Метохија“, каже Реметић.
Реметић признаје да је као научник разоружан када се говори о најновијем бугарском памфлету, управо зато што су бугарски лингвисти направили неприродну поделу између призренског дијалекта и других дијалеката који су настали на основу њега. Из тога се види да се ради о политиканству.
„Код овога својатања има потпуно апсурдних ствари. Они говоре о Копаонику! Тамо се, између осталог, чува прасловенски акценат. Смешно је посебно стати на граници Косова и Метохије, разоружава вас као научника. Ту стаје свако размишљање“, каже он.
Овде се ради о политичком пројекту, јер је, додаје он, језичка политика део опште политике.
„Не присвајају они случајно дијалекатски комплекс. Дијалекти, народни говори, чувају етнички, језички и национални идентитет свакога народа, па и српског, и македонског, и бугарског, и турског, и енглеског. Ту је све јасно и прозирно“, објашњава Реметић.
Књижевни језик је, према речима нашег саговорника, ствар конвенције, договора, док су дијалекти темељи нације, народни говори чувари су идентитета и континуитета.
Никола Јоксимовић
