Ђубретари у Београду су открили злочин који је 4 године чекао на расветљавање, када су пронашли 4 црне најлон кесе са костима Горана Смиљанића (16), док је његов друг и убица за то време постао шампион Југославије у гађању из малокалибарске пушке! Грижа савести му очигледно није сметала да дане проводи у стрељани радећи на свом успеху.
Ипак, његов такмичарски успех преокренуо се у његову пропаст када је постао сувише неопрезан, док је одлука да се заувек реши костура бацањем у ђубре, била равна повлачењу окидача у руском рулету. Кости су истог дана пронађене, а мрачна тајна је шест и по година после злочина расветљена. Пресудом Окружног суда у Београду, која је изречена 5. марта 1999, првак у стрељаштву Вук Миленковић (23) осуђен је на 10 година затвора, а Владимир Радојковић (26) на 11, док је Александар Вељковић (23), због прикривања злочина, добио годину дана затвора.
Суд је утврдио да су Миленковић и Радојковић 22. септембра 1992. у стану, у Молеровој 27, у Београду на подмукао начин убили Горана Смиљанића (16). Миленковић је тог дана позвао Смиљанића у свој стан, говорећи да је нашао купца за његов музички стуб. Попели су се у импровизовану стрељану на тавану, где је Миленковић вежбао. Тамо су се посвађали због старог дуга и Миленковић га је хицем из пушке погодио у врат. Рањеног друга је одвео назад у свој стан, а после тога позвао Радојковића, који је предложио Миленковићу „да га удаве жицом“. Радојковић је обмотао жицу око Смиљанићевог врата али је два пута пукла, па му је Миленковић ставио јастук преко главе и пуцао из пушке. Леш су умотали у цираду и најлон-кесе, обмотали га селотејпом и однели га на таван. После два-три дана, Миленковић је позвао Радојковића и рекао му да леш морају одмах да склоне, јер се са тавана шири јак смрад. Спаковали су га у ормар и изнели у двориште.
Позвали су ауто-превозника да га превезе на Миљаковац, где су планирали да га закопају. Ормар није могао да стане у камионет, па су га спустили у подрум, извадили тело и затрпали га угљем. Плашећи се да ће бити откривени, кости су још једном преместили.
– Покупио сам у кесе оно што је од њега остало и однео на таван – испричао је Миленковић на суду.
Кости су остале на тавану још две године. Онда је одлучио да их се реши. Кесе је као смеће бацио на врх препуног контејнера. Пронађене су истог дана када су радници „Градске чистоће“ дошли да покупе ђубре. Миленковић је на суђењу свалио кривицу на Радојковића. Тврдио је да није био у поткровљу када је Смиљанић погођен из његове малокалибарске пушке и да није био присутан када је Радојковић у његовом стану пуцао Смиљанићу у главу. Радојковић је на суђењу порекао да је пуцао у покојног младића и признао да га је давио жицом.
Миленковићева мајка је изјавила да је Радојковић приликом њене посете његовим родитељима рекао „да је Смиљанић већ мртав човек, јер му дугује 500 марака“. За Вука је рекла да је током 1993. тражио да га води код психолога, јер га је мучила несаница. До краја процеса остало је нејасно да ли је смрт наступила услед дављења жицом или је хитац у главу био пресудан. То није могло да се утврди обдукцијом, јер су лекари судске медицине на располагању имали само кости.
Мртав хладан на реконструкцији
Догађај је реконструисан пет година после монструозног убиства. Миленковић и Радојковић дошли су на место злочина у полицијској марици у пратњи затворских чувара. Док су показивали место убиства и објашњавали како се све одиграло, нису испољили никакве емоције. – Вук Миленковић је био врло хладан, у његовом понашању није се приметило никакво узбуђење. Ово је чиста историја, као из доба Арсена Лупена, а ипак је од убиства прошло пет година – испричао је судија Павле Вукашиновић после реконструкције злочина који је узнемирио Београд.
