Kраљ Петар I Kарађорђевић је издао књигу под називом „Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године“, док је велики Валтазар Богишић написао „Нацрт закона за херцеговачке усташе“ којим је покушао да предложи устројство револуционарног антиосманлијског покрета прекодринских Срба.
Kада Србин жели да увреди Хрвата, назове га усташом (наравно, ако тај Хрват није усташа, пошто ако јесте онда није увреда). Kада Хрват дубоко заглиби у националистичко онанисање, онда се дичи својим усташтвом. У пост-ратовској свести, усташа је хрватска реч и само Хрват може бити усташа (мада велика већина Хрвата то нису, да би био усташа тај етнички услов мораш да испуниш).
Проблем са том конструкцијом је што она не одговара етимолошким и историјским чињеницама. Усташа је реч која долази од глагола „устати“, и синоним је за реч „устаник“. Шта више, устаник би могла да буде новија реч, будући да је наводно још Вук Kараџић српске устанике с почетка XIX столећа називао и усташама.
Нема никакве сумње да је то била главна реч која се односила на српске устанике у Босни и Херцеговини током побуне против Османлијског царства 1875-78. године.
Нити су они себе звали устаницима, нити су их Срби из околних земаља тако звали. Они су били усташе које су дизале „усташке барјаке“.
Извјештај из 1877. из устаничких логора у БиХ устанку. Допис новинама у Аустрији. Конкретно Застави.
