„Мислили смо да никада нећемо изаћи одатле. Бројали смо дане. Кажу нам – још један дан, још два. А онда је већ прошла недеља, па друга. Још не могу да поверујем да смо слободни. Мама нам је била болесна, сви смо били болесни, данима смо били у подруму, имали смо температуру, нисмо имали лекове. И онда су дошли наши момци, а ми смо почели да плачемо од среће. „Добро вече“ рекли су, и ми смо одмах схватили, Руси су дошли… Само се сада надамо да ће се све завршити скоро“
