Званична представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова у емотивној исповести за Спутњик открива дирљиву причу о настанку њене песме „Сетимо се“ коју је посветила страдалом руском пилоту Олегу Пешкову.
Поред тога што се налази на високој лествици руске дипломатије, лепа Лавровљева портпаролка поседује један изузетан таленат, за који мало ко у нашој земљи зна. Наиме, током разговора за Спутњик који смо водили у башти хотела Москва, након њеног повратка из Гуче, Захарова нам је открила како је пре скоро три године написала стихове за песму која је касније стекла невероватну популарност у Русији. Потресена погибијом руског пилота Олега Пешкова крајем 2015. године када је Турска оборила његов Сухој 24 у Сирији, Захаровој се јавила инспирација која је резултирала прелепом баладом, одгледаном више од 20 милиона пута на Јутјубу.
„Јуче сам, заправо, причала Ивици (Дачићу) ту причу. То је мистична прича према којој не могу да се односим другачије, него као према божјем провиђењу. Некада сам писала текстове и стихове за себе, а што се тиче стихова за музику, у то се уопште не разумем. Године 2015. је оборен руски авион изнад Сирије, оборили су га Турци, погинуо је наш пилот Пешков, погинуо је још један војник који је учествовао у спасилачкој операцији, и све је то било толико ужасно, вероломни напад, пилота су гађали одоздо, када се спуштао падобраном, када се катапултирао. Све нас је то веома погодило, коментарисали смо то, цепало нам је срца. Једноставно, једног дана су ми се јавили стихови и појавила се мелодија, али ја то нисам умела да запишем“, почела је своју исповест портпаролка Министарства спољних послова Русије.
„Нисам знала шта да радим, узела сам телефон, укључила диктафон и певала. Притом, ја не умем да певам, немам глас, и затим сам почела да размишљам шта да радим с тим, тражила сам неке људе који би то могли да претворе у музику, чак ми је било непристојно да се тиме бавим, јер разумем да нисам професионалац и нисам желела да људи мисле да се према томе озбиљно односим. Истовремено сам схватала да с тим нешто треба учинити.“
Два месеца касније, 23. фебруара 2016. године, Захарова је објавила текст на својој страници на Фејсбуку, без мелодије, а како каже, људи су сами почели да осећају и да пишу: „Марија, то је песма“.
„То ме је погодило, јер нико није знао како је то настало. Људи су ми сами слали своје варијанте мелодије, што ме је дирнуло. Прошло је још годину дана и онда одједном, у зиму 2017. године, једна жена, коју уопште не познајем, послала ми је запис своје мелодије и ја сам у њеној музици чула нешто веома блиско ономе што сам желела. Одговорила сам јој: ’Да ли можете једноставно да ми је одсвирате и отпевате?‘ Испоставило се да је она наставница музике у школи. Кроз седам дана ми је послала то што сам тражила и схватила сам да је то оно што ми је требало. И онда, шта радити даље? То су биле само назнаке онога што је требало потом урадити.“
Наша саговорница се месец дана након тога случајно срела с познатим руским продуцентом, композитором и извођачем Максом Фадејевим.
„Усудила сам се да му кажем да имам такву песму и тражила да је сними у студију, рекла сам да ћу платити. Он је рекао да је пошаљем. Пет минута касније, рекао ми је да ће узети ту песму за свој продуцентски центар и да ће је певати Наргис, веома позната руска певачица. Пореклом је из Узбекистана, живела је у САД, учествовала је у пројекту ’Глас‘ у Русији и веома је популарна. Има изузетно осећајан и снажан глас. Била сам у шоку.“
Према речима Захарове, Федејев јој је обећао да ће Наргис почети да снима песму чим се врати са турнеје, а онда је уследио и позив од славног руског редитеља.
„Тада ме је звао Никита Михалков и рекао ми је да је чуо нешто за песму. Рекла сам му да је то веома лично, а он ми је казао да му се отвара филмски фестивал у Москви за месец дана, 21. јуна, то је Дан сећања и туге у Русији, који је посвећен Великом отаџбинском рату. Испоставило се да се све поклопило, њему се допала песма. И Наргис је извела ту песму на отварању Московског филмског фестивала. Када је почела да пева, цела сала је устала. То је било потресно, јер нису почели да устају први редови, тамо где седе почасни гости, Никита Михалков, не тамо где сам ја седела, јер смо ми знали ту причу, него су почели да устају задњи редови и галерија, а још нико није знао да су то моји стихови, то јест, људи нису устали реда ради, већ зато што су нешто осетили. Затим ми је Наргис рекла да јој се грло затворило када је видела талас људи који устају позади, да су почеле да јој се тресу руке, јер је то било нешто незамисливо.“
После премијерног извођења балада је изазвала велико интересовање код публике.
„Пре годину дана била сам на руском Кавказу, у граду Жељезноводу, то је бања, тамо се одмарају многе породице оних који су учествовали у противтерористичкој операцији на Кавказу. Тамо су биле и старије жене. Препознале су ме и заједно смо пиле кафу. Једној од њих је погинуо син. Испричала ми је како је изгубила дете и како јој се после живот зауставио. Син јој је погинуо управо током антитерористичке операције на Северном Кавказу“, наставља своју причу Захарова.
„Причала ми је како јој је тешко и како је недавно чула песму која потпуно описује њена осећања због губитка блиског човека и изговорила име моје песме. Није знала да сам то ја написала. Ја нисам могла чак ни да говорим, када ме је прошао грч, рекла сам јој да је то мој текст и обе смо почеле да плачемо. Недавно сам добила писмо од старијег човека који је учествовао у борбеним дејствима у Авганистану седамдесетих година прошлог века. Написао је књигу успомена о тим догађајима. Написао ми је писмо са молбом да текст те песме укључи у своју књигу. Објаснио ми је: ’Написао сам целу књигу да бих објаснио своје емоције из тог периода, али само Ваш текст на најбољи начин описује то што сам ја осећао тада‘.“
Деветог маја ове године, наша саговорница је чула да њену песму певају и у Белорусији, на главном концерту у земљи.
„Најфантастичније је што су је певали чак и у Украјини и тамо је настао велики скандал, јер су људи певали ту песму и добијали отказ на послу. То је апсолутно невероватна прича, али испричала сам како је било. Има велики број прегледа, људи сами праве своје клипове, певају је, она сада већ живи свој живот“, завршава своју исповест Захарова.
На наше питање да ли ју је можда некад неко позитивно осећање инспирисало да напише нешто слично и да ли би се поново упустила у тако нешто, она је додала:
„Сматрам да када је тужно, не значи да није позитивно. Када је тужно, то је врло важно, јер значи да не треба само да се радујемо, већ да мислимо и о озбиљним стварима. Али остале песме су само о љубави. Има и једна весела песма. Остале су овако лирске, али су све о љубави.“
Извор: sputniknews.com
