Сулудо појачавајући провоцирање Русије, Вашингтон је испоставио списак од 210 водећих руских државних функционера и пословних људи – „гангстера“, „чланова Путинове банде“, „опасних“ и „људи који заслужују да буду санкционисани“ – и како све не западне преститутке објашњавају зашто се неко нашао на списку. У „Кремаљском извештају“ су премијер Русије, министар спољних послова, министар одбране и челници „Гаспрома“, „Росњефта“ и „Руске банке“. Другим речима, сугерише се да су сви руски политички и пословни руководиоци корумпиран свет.
Чини се да Руси не разумеју чему овај списак. Портпарол председника Дмитриј Песков је рекао да руске власти на списак гледају као на покушај мешања у руске председничке изборе. Нема сумње да би Вашингтон желео да смањи подршку јавности Путину, па да употреби невладине организације које финансира Запад да какву америчку марионету представе као истински „глас Русије“. Међутим, тешко да је руски народ толико блесав да наседне на овако провидан трик.
„Кремаљски извештај“ Вашингтона има три циља:
1) Да подрије руску дипломатију представљајући први ешалон Русије као гангстерај.
2) Да Русију представи као војну опасност – опасност налик оној из комичног описа британског министра одбране Гевина Вилијамсона од 26. јануара, да Русија намерава да „разруши британску инфраструктуру, и тиме усмрти хиљаде и хиљаде људи“, стварајући „тотални хаос у држави“.
3) Да преусмери пажњу Американаца и Европљана подаље од извештаја Одбора за обавјештајну делатност Представничког дома Конгреса, који садржи доказе да је тзв. Русијагејт у ствари завера између Еф-Би-Аја, Министарства правде и Демократског националног комитета против председника Трампа. „Кремаљски извештај“ Вашингтона би требало да преституткама да нешто друго о чему ће говорити – уместо издаје коју је починио бивши председник Сједињених Америчких Држава, Барак Хусеин Обама. Дакле, од преститутки се очекује да о извештају Одбора за обавештајну делатност говоре само као о политичком настојању да се Трамп заштити од одговорности.
А ту је, вероватно, и четврти разлог за састављање и објављивање „руског списка“: Израел би да Вашингтон још више притегне Русију, јер је ова спречила да Израел искористи Оружане снаге САД за стварање хаоса у Сирији и Ирану, хаоса какав је већ створен од Ирака и Либије. Израел жели Сирију и Иран дестабилизованим зато што подржавају Хезболах, који спречава израелско заузимање јужнолибанских водних ресурса. Закон о супротстављању америчким противницима преко санкција, који захтева постојање таквог списка, одобрен је у Представничком дому и Сенату са 517 гласова „за“ и пет гласова „против“. Такво унисоно гласање везано за спољну политику САД могуће је само на захтев израелског лобија.
Руске власти и руски народ би требало да схвате да Вашингтон Русију сматра претњом само зато што је Вашингтон не држи под шапом. Америчку спољну политику контролишу цио-неоконзервативци. Та сорта се не служи дипломатијом, зна само за дезинформације, претње и силу. Према томе, Путин и Лавров не могу да сарађују са америчком дипломатијом, јер тако нешто не постоји.
Путин, будући да је одговоран политички вођа једне велике силе, на провокацију не одговара провокацијом. Путин увреде игнорише, чекајући да се Запад дозове памети. Али шта ако се Запад не освести?
Да Запад постане разуман, потребно је цио-конзервативце почистити с власти све до једног и/или да се НАТО распадне. Чишћење цио-неоконзервативаца захтева пристанак њихових супарника, чији се глас, ионако танушан, не може чути на медијима, у „трустовима мозгова“ и на универзитетима. Распад НАТО-а захтева да се европски политичари одрекну субвенција и каријерних прилика што их даје Вашингтон.
Док ово пишем, Атлантски савет одржава скуп својих чланова и преститутки на чија питања одговарају амерички дипломата Данијел Фрид и шведски економиста Андерс Аслунд. Атлантски савет је пропагандна служба неоконзервативаца, а сврха дискусије је даље подривање односа између САД и Русије.
Руске власти се суочавају са тешком ситуацијом. Спољну политику САД, а тиме и западног света, контролишу неоконзервативци, упорни у представљању Русије као највеће опасности. Руска дипломатија ту не може ништа да промени. Сваки непровокативан и разуман одговор Русије има за ефекат да подстиче још више провокација из Вашингтона. У неком тренутку неоконзервативци би могли да руску пасивност протумаче тако да могу да успешно нападну Русију. С друге стране, непрестано провоцирање Русија би могла да протумачи да јој се спрема напад Запада, што би изазивало превентивни напад Русије.
Цео свет треба да схвати да је претња нуклеарним ратом природни и нераздвојиви део политике Вашингтона према Русији, и да је једино чему је Русија стварно претња – унилатерализам Вашингтона.
Пол Крејг Робертс
Превод: Александар Јовановић
Извор: cirilizovano.rs / paulcraigroberts.org
