Када је при крају Другог светског рата, приликом повлачења из Грчке кроз Југославију, ухваћен Александар Лер, генерал Четврте ваздухопловне флоте нацистичке Немачке, касније командант целог југоистока Европе, испитиван је о детаљима шестоаприлског бомбардовања Београда. Наиме, управо је генерал Лер руководио акцијом ваздушног напада на Београд, пошто је претходно са земљом сравнио Варшаву, што је у Хитлеровим очима била одлична препорука за мисију бомбардовања Београда.
„Зашто Народна библиотека Србије?“, упитали су га иследници.
Врло је хладнокрвно објаснио да је уништење Народне библиотеке Србије било једно од приоритета бомбардовања Београда, по изричитом Хитлеровом захтеву који је Србима желео да се освети за „издају“ (одбацивање пакта) тако што ће им уништити вишевековни идентитетски код.
Уништење НБС сматра се највећим појединачним злочином учињеним над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата. Уништено је око пола милиона библиотичких јединица, збирка средњовековних и оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, личне библиотеке Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, Лукијана Мушицког …
Најдрагоценији део уништеног фонда представља збирка од 1.424 ћирилична рукописа и повеље у периоду од 12. до 17. века.
Мада је нацистичко уништење српске народне библиотеке вероватно чин без преседана у историји империјалистичког сатирања слободарских народа који су се дрзнули да бране своју слободу, оно у случају Србије свакако није усамљени случај. Турци су вековима темељно уништавали материјалне остатке српске културе. Није то био тек тако насумични варварски чин мотивисан жељом за пљачком и отимачином већ смишљени покушај брисања сећања на слободу и државност из колективне српске свести. Срби су се одупирали кроз своју епску поезију коју је стварао и с колена на колена преносио неписмени народ. Међутим, чак ни Турци не одолевају извесним аспектима затечене српске културе, у оно време голим оком видљиво напредније и више у односу на њихову – српски језик и ћирилично писмо били су званични језик и писмо у преписци између турске царевине и Дубровачке републике. Остало је сачувано на десетине писама и аката султана Мурата I, Мехмеда II, Бајазита II, Селима I и Сулејмана II, издатих на српском и ћирилици. На српској ћирилици дубровачким властима се обраћао и Скендер бег.
Ћирилица је, дакле, историјски потпуно оправдано, препозната као део српског идентитетског кода. На њој су, уосталом, живописане све средњевековне српске задужбине од којих се неколицина њих данас налази на UNESCO листи светске културне баштине.
У предтурској Босни на пример, католик Прибислав Похвалић пише ћирилицом а свој језик на више места назива српским. У турском периоду Мухамед Хевајиа, пише арапским писмом али српским језиком, па своје песме назива „Илахије на српском језику“ и „Позив на веру на српском језику“.
Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта у књизи „Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога“ (Загреб, 1867.) каже да „није могуће веровати да не би били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна пре Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским“.
О српском језику и ћирилици у Босни пишу и многи други католици и домаћи муслимани (од којих се већина сматра Србима, изузетан је пример католика Андрија Торквата Брлића који се противио хрватизацији Славоније и нудио своје агентске услуге Кнежевини Србији и Илији Гарашанину).
Да не набрајам даље, освануо бих … поента је да кад је о ћирилици реч, заправо није реч о самој ћирилици. Није потребно бити политички геније па схватити да кад се потегне ћирилица, заправо се потеже питање делигитимизације иначе савршено легитимних српских националних интереса. Елегантна лингвистичка формулација о „распаду јединствене језичке норме деведесетих прошлог века, из које је настао српско-хрватски језик“, не значи ништа друго до следеће – не постоје ни хрватски ни босански/бошњачки, већ само српски језик и његови дијалекти. Другим речима, окупатори и домаћи издајници раде на легитимизацији крађе српског нематеријалног културног блага.
Проглашење ћирилице страним телом иако је аутохтоно, и освајачким и реметилачким фактором, легимитизује културолошки геноцид над Србима, који је неопходан како би се заокружио онај физички оличен у хрватско-муслиманском Покољу.
Империјалне силе су тога биле савршено свесне и много пре него што је по изричитом Хитлеровом захтеву бомбардована Народна библиотека Србије како би се уништио српски идентитетски код.
Законску одредбу против ћирилице у Аустријском царству доноси још половином осамнаестог века царица Марија Тереза. По наредби из Беча у српским школама само је латиница била дозвољена. Уредба је убрзо морала бити повучена због снажног отпора Срба и Српске православне цркве. Сличну уредбу уводи и њен син, цар Франц Јозеф, али је и он убрзо био приморан да је повуче због отпора Срба.
Током Првог светског рата аустроугарске окупационе власти забрањују ћирилицу на простору данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије а у школе су довођени учитељи из Аустроугарске, махом Хрвати, да српској деци предају искључиво на латиници.
Хрватски сабор 13. октобра 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице у Хрватској и Славонији. Тај пример прати босанскохерцеговачки сабор који ћирилицу забрањује 11. новембра 1915. године. Том приликом Стјепан Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине, изјављује – „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада“, у преводу, замишљеним границама НДХ.
У Другом светском рату једна од првих уредби усташког режима Независне државе Хрватске (од 21. априла 1941.) односи се на забрану ћирилице која остаје на снази све до краја рата.
У светлу ових историјских чињеница, каква би морала бити ваша реакција, не као Србина, већ као слободољубивог и правдољубивог човека, у односу на ћирилицу? По мом виђењу ствари, морали бисте инсистирати на њој. Штавише, морали бисте одбацити латиницу кад год је то могуће као империјалистички алат духовног геноцида над Србима. Морали бисте фаворизовати ћирилицу, свуда и у свакој прилици, као део српског идентитетског кода кога непријатељ већ вековима настоји да уништи. То би морао бити ваш рефлекс побуне и отпора. И опет, не као Србина, већ као хуманисте, слободољубивог и правдољубивог човека. Имам пријатеља Грка који одлично говори и пише српски. Једном сам га упитао како га није мрзело да утроши толико времена и труда да би научио језик који није „светски“, дакле не очигледно користан. Одговорио ми је да није знао шта друго да уради у знак побуне кад је НАТО бомбардовао Србију.
О томе вам причам.
Где је у том смислу, српска интелектуална „елита“ која би, по природи ствари, морала бити у првим борбеним редовима одбране ћирилице? Она је, као права проституциона елита окупационих власти, усташки алергична на ћириицу и не пропушта прилику да је унизи и облати повезивањем за примитивизам, национализам, нижи културолошки ниво, мрак, деспотију и заосталост.
Спремите се за наредне редове, јер паралелу за ово што следи нећете наћи нигде на свету. Од 2001. до 20. јануара 2012. године, Сретен Угричић био је директор Народне библиотеке Србије. Исте оне у којој су нацисти априла 1941. спалили 1.424 ћирилична рукописа и повеље из периода између 12. и 17. века, у покушају да се уништи српски идентитетски код.
Њен директор у периоду од 2001. до 2012. године је аутор романа „Незнаном јунаку“ у ком се ради о Србији 2014. године којом влада некакав националистички директор. Књига је, наравно, на латиници а ћирилица као заостало и националистичко писмо коришћена је само да означи само оно што је лоше, глупо и примитивно. Тако ју је читалац могао наћи само у овим речима – диктатор, Путин и Србија.
Сретен Угричић, познат и по изјави да Република Српска као геноцидна творевина нема будућност, био би идеалан кадар у влади Анте Павелића. На страну то што Народна библиотека никада није, а морала је и још увек мора, бити обновљена на истом оном месту на ком су је сравниле нацистичке бомбе, већ је на њено чело дошао човек који би се много допао Хитлеру.
Другосрбијанци, којих је Сретен Угричић пример пар екселанс, народски је назив за окупациону интелектулану елиту која је усташтво усвојила као свој идеолошки наратив. Она се непрестано бави делигитимизацијом српских националних интереса служећи се при том свим могућим методама, од којих је лаж најчешћа, као и легализацијом империјалистичког злостављања Срба (јербо смо примитивни и нецивилизиовани, дакле треба нас доводити у ред).
Ћирилица је, да ствари поставимо најјасније и најпростије што је то могуће, лакмус тест за антисрбизам и легитимизацију усташке геноцидне идеологије. Ради се искључиво о томе, просто да простије не може бити.
Кад српска интелектуална елита држи трибине типа „чији је наш језик“, глумећи шатро нове југохипике дирнуте вештачким политичким поделама, од којих је језичка једна од њих, међу бившим југословенским народима, она даје легитимитет крађи нематеријалне српске културне баштине. Не постоји наш језик. Постоји само српски. И то није никаква политичка или идеолошка, већ чисто научна или, ако вам је тако драже, знанствена чињеница.
Српско министарство културе је најавило измену Закона о службеној употреби језика и писма, којим би се охрабрила употреба ћирилице. Градски менаџер српске престонице најављује пореске олакшице за фирме које своје пословно име истичу на ћирилици. Овде треба напоменути да је реч о позитивној дискриминацији (дакле, фирме које своје име истичу на латиници не плаћају већи порез) као и то да је у питању мера која је испод сваког могућег неопходног минимума, имајући у виду претходно изнету сажету историју настојања за уништењем српског идентитетског кода. И шта се дешава, другосрбијанска окупациона елита креће у трку пљувачине по српском идентитетском коду.
Теофил Панчић тим поводом каже – „Ја ту препознајем једну законитост, од тих времена до данас увек када би на власти или близу власти била та идеологија која би говорила о угрожености српског идентитета и ћирилице, увек је то било близу неких ратова, близу неких сукоба, близу неких ствари које памтимо само по најгорем.“
Дебела зла баба лаже (до ђавола с политичком коректношћу, већина другосрбијанских чудовишта рекламира своју одвратну идеологију на њушци). Теофил Панчић је лажов. Управо је супротно. Идеолошки рат против српске државотворне културе, иза грчке друге најстарије на Балкану, (а у конкуренцији Грчке то нешто говори) увек је био увод у геноцид над Србима вишег или нижег интензитета. Не постоји та мера довољне сведености српства која би умирила империјалистичке и усташке апетите чудесно сагласне у циљевима данас ко и четрдесет и прве, а у случају „Бошњака“ геноцидно сатирање Српства је кљуно питање за само постојање овог лабораторијско-топонимског идентитета – докле постоји српство дотле „бошњаштво“ није ништа друго до виц. И они то знају.
А зна то и Панчић. Што отворено стављање у службу антисрпске усташоидне идеологије од њега поред лажова чини још и фашистом. Нек вас не заварају ту и тамо изречена забринутост за положај Рома и српских гејева. Све је то лепо осликана левичарска кулиса с које ликови попут Панчића дају одушка свом усташизму.
Да ментална перверзија превазиђе све до сад у историји виђено, не само да се жртве геноцида проглашавају за геноцоиде, једини носиоци државотворности и аутентичне културе на широком простору бивше Југославије (данас ткз Западни Балкан) проглашавају за примитивце, већ се и фашисти проглашавају за левичаре и велике борце за људска права. Дебела зла баба Теофил је један од тих ликова.
До уједињења! Живело Српство!
Александар Ламброс
Извор: vidovdan.org
