На српскоме језику и његовој ћирилици настала је и објављена сва српска књижевна култура, почевши од општесловенске подлоге, па преко разних историјских етапа – до половине 19. вијека, кад је модернизована, довољно чувајући старо у новоме и тако држећи њихов идентитет. У другој половини тога (19.) вијека почиње да се на хрватској абецеди (тамо није азбука!) штампа понека српска књига, онда више и више, особито послије Другога свјетског рата.
На српској ћирилици појавила се и прва словенска књига – не рукописна, него штампом објављена (цетињски „Октоих“, 1492), само педесетак година послије Гутенбергове културне револуције, разумије се на ондашњему српском језику. Ћирилицом се данас као средством комуницирања и ширења културе служе углавном источни и већином јужни Словени. Код свих њих, ни некад ни сад, она није иста – адаптирана је језику, односно изговору, па фонеми одговара њен симбол – графема.
Европска писменост се изражава на три писма: најстарији грчки алфавит, па млађа латиничка абецеда и најмлађа словенска азбука. Код нас Срба, који смо Словени, остало је до данас млађе словенско писмо – ћирилица, али не уопште, него једна њена варијанта – српска, која има и своју богату историју, научно обрађену (др Петар Ђорђић, „Историја српске ћирилице“, 1971, 1987. и 1990).
Данашња варијанта српске ћирилице, њено поједностављење и довођење до пуне сагласности фонетско-графичке, дјело је Вука Караџића; он је на томе радио дуго и предано док најзад (1848) није извојевао побједу, чувајући идентитет новога и старог и њихову генерацијску везу.
Раније је била ћирилица црквенословенска, невезаних писмена, а он је дао нову, попут руске гражданице (грађанске азбуке) – рукописну. Он је направио азбуку која је у принципу слична бојевима: сваки графички симбол одговара одређеноме бројном значењу; и обратно: свакоме гласу одговара његов словни знак. Дакле, сви бројеви су комбинација десет бројчаних знакова, а свака ријеч и реченица је комбинација тридесет писмена, словних знакова. Вук је ово довео до перфекције.
Ту је врло мали број двопотезних слова (п, т, ш) или тролинијских (ћ, р, у) или четворолинијских (ђ, ф); углавном су сложена између двије замишљене (или повучене) линије. У таквој Вуковој азбуци нема удвојених гласова, чак ни у говору, него се сливају у један (иша, река; ишо, реко), осим ако се чују као два (поодавно, поодмакао); нема ни двије графеме за ознаку једне фонеме, него: један знак – један глас. Ово је фонетски, а не етимолошки изведен и до перфекције доведен гласовни систем да му равна нема.
Такав, он чува и гарантује наше етнобиће и његов интегритет, држећи му идентитет: то је језик који опредмећује нашу мисао, и његово писмо које ту мисао материјализује, односно графички презентује. Из раније традиције, знања, памћења… путем рационалнога поступка (који је методичан а не рационалистичан!), изведенога на језику као предмету – Вук је дао систем од тридесет словних знакова, од којих сваки глас има своју стабилну фонетску вриједност и сваки знак је јасан и карактеристичан.
Латиничко писмо у европској култури је латинскога основа, али – различити: разликују се абецеде, иако латиничке, у разнима европским језицима. Тако, рецимо, ни најједноставнија хрватска и словеначка латиница, слична чешкој по надредним знацима (æ, è, ¹, ¾) и двојим графемама за један глас (д¾ – џ , љ – љ , њ – њ) не може бити успјешно и како ваља пренесена на ћириличку азбуку, што је познато у новије вријеме у компјутеристици.
Кроз минулих 130–150 година, особито послије Другога свјетског рата, многа је српска књига штампана латиницом, па данас на нивоу и у мрежи Интернета то се региструје као хрватска књига. Иако Срби могу да користе латиницу и тиме отварају нови прозор у свијет, у свијету Интернета они остају ускраћени, а страни интересенти обманути и дезинформисани. Дакле, поглед кроз два прозора у страном свијету се не прима адекватно.
Оваква пракса и њена обилата примјена врши систематску ликвидацију српске културе, односно њено катастрофално сиромашење и дезинформацију оних који се интересују. Садашњи тренд уједначавања и отворена тенденција уливања ћириличке традиције у нас у латиницу је, сматрају многи, ради Европске уније; сматрам, потпуно погрешно: она управо тражи богаћење свога културнога ареала и увећавање мултикултуралнога фонда, а не унификацију и препеглавање садржаја (језика, писма, културе…), што значи – затирање битних карактеристика и културнога примарног наслеђа.
Дакле, ради чувања свога идентитета и културнога иметка, и ради обогаћења будуће велике заједнице Европске уније, односно њене културе – Срби треба да чувају свој идентитет – писмо и језик, и унесу га у ту заједницу, нек се зна ко су били – и ко су и даље – и да у европску фамилију не улазе као празноручни сиромаси, него као вјековни баштиници културе – европске, са еминентно хришћанским улогом.
Наш језик и његово писмо – иначе, најсавршеније европско – представља најдубљи основ нашега идентитета и менталитета; то је наша најреалнија презентација. Ако смо лишени ње, шта ћемо такви Европи? У том случају српска ћириличка књига и све њом презентовано постало би бивше. Ко има права и нема памети да то одбаци?
Протојереј – ставрофор др Димитрије М. Калезић, професор Богословскога факултета у Београду
Извор: sedmica.me
