Много је воде протекло Савом и Дунавом од 1403. године, кад је Београд први пут проглашен за престоницу Србије, али град тек сада намерава да се на прави начин одужи свом првом и вечном „градоначелнику”.
Додуше, његовим именом названа је улица, једна од најдужих, али и најзагађенијих у граду, а на Горњем граду на Калемегдану, сем бронзане макете његовог двора у близини Мештровићевог „Победника”, тик крај Деспотове капије, скрајнут од очију посматрача, од 1981. године је споменик деспоту Стефану Лазаревићу, за који мало ко од Београђана зна да постоји, а још мање кога представља.
Коментаришући овај поклон граду вајара Небојше Митрића, који, колико ми је знано, никад није званично отворен, а још мање прихваћен у јавности, у једном од својих јутарњих обраћања Београђанима Душко Радовић је рекао: „Лепо је кад се нешто ради и заврши, па макар било и горе од оног што није урађено”.
На сличан начин је и књижевник Павле Угринов у књизи „Егзистенција” оценио вајарски напор свог пријатеља Митрића: „Његове две веће скулптуре ’Кнез Лазар’ у Крушевцу и ’Деспот Стефан Лазаревић’ на Калемегдану, по моме мишљењу, нису успеле.”
Тај споменик би требало преместити, на пример, испред Музеја савремене уметности, можда у парк скулптура у Буковичкој бањи, или, пак, испред неке од школа које се диче именом деспота Стефана, ослободивши, на тај начин, простор за вајарско дело академика Светомира Арсића Басаре у делу парка у близини Деспотове капије, јер му је ту једино логично место.
Јер, према доступним подацима објављеним у првој књизи тротомног дела „Историја Београда”, чији је издавач САНУ, у време деспота Стефана „Београд је, пре свега, био војно утврђење, опасано двоструким зидовима и дубоким јарком са копнене стране”.
Двор и ризница налазили су се у Горњем граду, док је у Доњем граду било насеље – куће трговаца и занатлија и цркве, међу којима је најзначајнија била београдска Митрополија.
Град је имао и пристаниште на Дунаву, ратну луку, која је примала и трговачке бродове, а претпоставља се да је постојала и прва библиотека.
Према доступним фотографијама, вајар је скулптуру осмислио у ратничком руху. Такав лик Деспота-ратника понајмање одговара окружењу савременог града, тим пре што подручје намењено споменику, за које га везује само име улице, није ни припадало Београду његовог доба.
Не треба заборавити чињеницу да је деспот Стефан Лазаревић, који од 1927. године носи и светачки ореол, био не само ратник, који је, као вазал, војевао за турског султана у Малој Азији, већ је, како је приказан у владарској одежди у својој задужбини Манасији, испољио ретке, али најбоље особине државника, витеза (био је члан европског Реда змаја), дипломате, песника (Слово љубве), законодавца, библиофила, ктитора и градитеља.
Због свега наведеног, алтернативно место за његов споменик могао би, евентуално, да буде плато испред Градске скупштине, где би, као први „градоначелник” без ограничења мандата, био симболични чувар и заштитник Београда, који као градску славу обележава Спасовдан, што је, такође, оставштина деспота Стефана.
Овако, у делу града с којим га везује само име улице која се, донедавно звала Улица 29. новембра, а за неку деценију, ко зна како, имајући у виду праксу сталног преименовања градских ауто-страда, као и његов лик у ратничкој спреми – делује као да се изгубио у свом граду који је назвао „најкраснијим местом”.
Овај кратковеки (1377–1427) владар, син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице из рода Немањића, по мишљењу др Владете Јеротића, „најлепши владалац којег је Србија имала”, заслужује да се коначно врати кући, тамо где су били његов двор и ризница, у Београд његовог доба.
Толико му дугујемо.
