Када у кошаркашком свету кажете „професор“, сви помисле на прослављеног кошаркашког стручњака који је поставио темеље наше кошарке.
Легендарни Александар Николић рођен је 28. октобра 1924. у Сарајеву, али се још као дете са породицом преселио у Београд.
Николић је велики значај придавао образовању. Студирао је парво и медицину, а био је и предавач на Факултету за физичку културу где је и добио надимак Професор.
Николић је био изузетно успешан и као играч. Наступао је за Партизан, Црвену звезду, ОКК Београд и Железничар из Чачка. Одиграо је и 11 утакмица за репрезентацију Федеративне Народне Републике Југославије. Имао је 27 година када је одлучио да прекине играчку каријеру.
Одмах се прихватио тренерског посла у репрезентацији Југославије. Наша кошаркашка репрезентација тада је била сасвим просечна у Европи. До његовог доласка на клупу наш национални тим није бележио значајније резултате.
Професор је 12 година био на клупи репрезентације (1951-1963). На Европском првенству у Београду 1961. године освојена је историјска сребрна медаља. У финалу које је одиграно на београдском Сајмишту, наш тим је поражен од моћног Совјетског Савеза. Друго место је прослављено као да је освојена шампионска титула, јер то је био незапамћен успех.
Две године касније на Светском првенству у Бразилу, репрезентација је освојила бронзану медаљу. Исте године на Европском првенству у Пољској је освојена бронзана медаља, а непосредно пре Николићевог одласка са кормила поново је освојена сребрна медаља на Европском првенству, било је то у Москви 1965. године. После првенства у Москви, Николић је кормило репрезентације предао дугогодишњем асистенту, Ранку Жеравици.
После 14 година Николић се поново вратио на чело репрезентације. Водио је наш тим до злата на Европском шампионату 1977. године у Лијећу и Светском првенсву 1978. године у Манили. Након невероватног успеха који је направио тај тим, одлучио је да се дефинитивно повуче са места селектора.
Међутим, иако је напустио репрезентацију, никада није престао да помаже колегама. Наставио је да несебично помаже југословенску кошарку.
Професор није низао успехе само у репрезентацији. Бележио је фантастичне резултате и у клупској кошарци. Велики успех постигао је са италијанским Ињисом из Варезеа. Почетком 70-их година освојио је са Италијанима све што се могло освојити: првенство Италије, Куп, три титуле првака Европе и два трофеја незваничног клупског шампиона света. У Италији је добио и нови надимак, звали су га „казнена експедиција“.
Професор носи велику заслугу за успех који је млади тим Партизана направио 1992. године, када се у Истанбулу попео на кров Европе. Био је тада стручни саветник у клубу. Својим драгоценим саветима помагао је Жељку Обрадовићу који је тада тек почињао своју тренерску кријеру.
„Професор Николић није био само тренер у кошарци, већ и у животу. Врло добро се сећам. После европског шампионата, пришао ми је и рекао: ‘Надам се да ћеш бити још успешнији’. Био сам изненађен и у себи сам помислио: ‘Шта он то прича, шта може бити већи успех од овога?’ Професор Николић је био такав човек, врло јасно је видео будућност. Био је корак испред свих“, рекао је у једном интервјуу Обрадовић.
Николић је увек био спреман да прискочи у помоћ, да охрабри, да дође у сваку средину где се игра кошарка и са собом донесе нешто ново. Уливао је велико самопоуздање како играчима тако и младим тренерима, који су могли да се ослоне на њега у сваком тренутку, да рачунају на његову стручну помоћ као да је он тај који води екипу. На кошаркашке терене донео је нова решења и нове тактике, што је уз студиозне припреме и фантастично познавање игре довело до стварања југословенске кошаркашке школе.
Његови ученици били су Жељко Обрадовић, Божидар Маљковић, Богдан Тањевић, Еторе Месина…
О професору Александру Николићу најбоље говоре речи легендарног тренера Божидара Маљковића који је једном приликом рекао: „Кошарка је његов тестамент“.
Као тренер Николић је имао однос победа и пораза 357:200 на клупском нивоу и 101:39 на репрезентативном нивоу.
У Кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду примљен је 1998. године, а постхумно је постао становник и Куће славних ФИБА 2007. године. ФИБА му је 1995. године доделила и Орден части.
Николић је преминуо 2000. године у Београду, а сећање на њега живеће све док лопта пада на паркет.
Николић је био Дражин војник
Професор Александар Николић током Другог светског рата био члан штаба 501. Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО).
„Његов псеудоним је био Саша Бундева. Могуће је да је између њега и комунистичке власти био договор да га не дирају, да га пусте да се бави кошарком – сви знамо како је то радио – а да он, заузврат, не говори о учешћу у Равногорској омладини. По завршетку рата, Александар Николић имао је 21 годину. Мобилисан је, каже наш саговорник, у војску и избегао је комунистички погром. Кошарка је тада, требало би знати, била спорт искључиво градске омладине, а Николић је завршио у КК Партизан те 1946. године“, открио је у једном интервјуу Бошко Гојић, познавалац историје Равногорског покрета.
