Шетао је сам. Они не шетају сами. Они махом не шетају. Осмехивао се – искрено, гледајући у очи, а не у камере. Без камера. Причао је – са свима. Слушао – све. А, они не слушају.
Бринуо је. По бриги деловао. Уз бригу проблеме решавао – колективне и личне. Граду и појединцима.
А, град? И град је гледао као дете, као део породице, није га одвајао од своје деце. И очински га чувао. Баш зато и није био више пута споменути ОНИ, типични функционери. Није био ни типичан ни функционер.
Чика Зоки није имао непријатеља. Такав човек не може да има непријатеље. Они који се с њим нису слагали – поштовали су га. И они који га нису разумели – волели су га.
Никада нисам волео семинаре, курсеве, обуке. Избегавао сам их. А, ипак, током сати, дана и уложених хиљада у то, ниси могао научити и чути оно што ти чика Зоки пренесе током две дуње у Бистроу.
Иза њега, дела, мудрости, савети, доброта. И тако угрожена врста: честитост. Испред њега – наследник. Са усађеним вредностима, а наслеђеним односом према граду.
Док негде тамо горе нагиње ту дуњицу шеретски, гледа доле са осмехом – све битке је победио. А, две су победе највеће: не само да ће га Нови Сад памтити, већ ће га памтити уз носталгични осмех.
А, птић из његовог гнезда постао је орао чувар градских вредности.
Где ћеш више? Мирно спавај, чика Зоки
Аутор: Томо Ловрековић