Усени Бехљуј био је на редовном одслужењу војног рока у Ћуприји 1991/92. Ту се упознаје са мојим братом Наумом Павловићем. После извесног времена одлазе на ратиште у околину Вуковара. Бехљуј бива унапређен у војнички чин десетара и бива награђен.
Долази време и мог одласка у војску 1997. године, Призрен, 55. гранични батаљон. После завршене обуке одлазим на караулу Честак 12 км од Драгаша и недалеко од села Глобочице. После извесног времена боравећи на караули и приликом замене командира због годишњег одмора на караулу долази водник Бехљуј. Случајем околности долазим са њим у причу, где долазимо до сазњања да је он био ратни друг мог брата (у међувремену се активирао у војсци и добио чин водника).
У Албанији почињу немири и раскол. Цивили пљачкају војне објекте.
Лично смо посматрали напад цивила на албанске карауле у селима Шистевац, Борје и Запод. У више праваца на готово свим рејонима караула под командом 55. граничног батаљона, долази до покушаја упада наоружаних група. Код нас, у делу рејона код граничног камена Д 16/4 и 17/7, најчешће у котлини Рестеличке реке. Са тадашњим командиром Бехљујом учествyјем у пар тих сукоба. Дана 04.06.1997. године у 02:55ч, код граничног камена Д 17/5 подручје карауле „Честак“, три незаконита прелазника, држављанина Републике Албаније.
Незаконито су прешли југословенско-албанску државну границу и нису стали на позив граничних органа. При томе је погинуо један незаконити прелазник, који је био наоружан аутоматском пушком, бомбом и муницијом за пушку. Инцидент се догодио 200 метара у дубини југословенске територије.
За овај случај смо имали сазњање. Били смо припремљени, јер смо добили обавештајне податке.
Пошто је Гора узани део између Албаније и Макединије, шиптари су често користили да оружје пребаце до Македоније па затим разним путевима у централни Космет. Тако је у априлу месецу такође током ноћи изнад села Орћуша дошло до пресретања терористичке групе.
На том делу је густа шума дошло је до размене ватре из непосередне близине. Терористи су били са коњима и магарцима. Ја мислим да и дан данас ту постоје њихови посмртни остаци. Константни су били напади на наше припаднике са узвишења Црни Врх. Није постојао дан да се нису чули меци на том простору. Официри су по сваку цену инсистирали да ти догађаји остану у тајности.
Моје пријатељство са водником Бехљујом (њега сви у Гори су знали као Беки) постаје братско.
Често одлазимо у Горанска села, где се упознајем са доста људи. Ноћу често одлазимо на корзо у село Глобочицу. Морам признати, био сам привилегован.
Такође, у Албанији има 9 Горанских села. Тамошњи Горанци доживљавају тортуру од стране арнаута!
Дешавало се да они беже на нашу територију тражећи спас.
Сећам се мештанина села Борја који је током ноћи пребегао из Албаније и затражио помоћ на караули. Код нас није срдачно дочекан, највише због неповерења.
Бехљуј је рођен и живео је у селу Љубовиште код Драгаша. Ожењен, два сина. Нажалост мој пријатељ је погинуо 15. априла 1999. на караули Миломир Стојановић. Караула је нападнута хеликоптерима АХ – 64 „Апач”, тачно у 1:30ч.
У првом налету, Апачи су напали саму караулу. Стражар је био у рову и видевши хеликоптере Апач, кренуо пуцати из митраљеза на њих!
Вероватно су детектовали одакле долазе пуцњи и осули паљбу на њих. Том приликом су погинула три војника.
Бехљуј у том моменту није био на караули, када је она гађана. Он је био испод карауле у помоћном објекту. Зачуо је јауке војника и у том моменту схватио да је караула гађана.
Запутио се ка караули, да спашава своје рањене војнике. Како је закорачио у караулу, кренуо је други налет Апача, приликом чијег дејства и сам гине. На основу сведочења санитетлије Живковића, сцене су биле ужасне…
Бехљујева жена је причала да он десет дана пре погибије, дошао кући и рекао супрузи – Да верује да ће се рат закомпликовати и да ће тешко преживети. Био је убеђен да ће погинути.
Супруга је причала, да се на њему видело, да се жив кући неће вратити… Што се на крају и десило…
СЛАВА ЈУНАКУ!
Извор: cojstvo.rs
