Kажу, а историја безброј пута потврђује, да кризна времена на површину и под рефлекторе избацују две врсте људи: оне најбоље и оне најгоре. Ванредно стање у Србији још је један доказ истиности те тезе – док са једне стране имамо волонтере који ризикују сопствено здравље, грађане који су солидарни на стотине различитих начина, пожртвоване лекаре и сестре, војнике, полицајце, касирке, са друге су својих пет минута очигледно дочекали богохулници, безочни сорошевски плаћеници, аморални агенти јефтиних страних интереса и други непријатељи овог народа и било које вредности. Орни да прековременим радом зараде и докопају се своје шаке обећаних зелембаћа, клањајући пред ововековним Златним руном, не презају ни од какве врсте светогрђа, напротив: тако су новинари-агенти упослени на ЦНН филијали, фабрици лажи званој Н1 усмерили своје отровне стрелице постхумно ка владици Милутину, ваљда мислећи да нема ко да га брани. Артиљеријска паљба срамних измишљотина, безброј плотуна истих, данима падају по великодостојницима, и живим и благопочившим, по верујућем народу и по Цркви: тако је ваљда, Црква крива што је настала корона, Црква искључиво крива за њено ширење и Црква искључиво крива за сваку изгубљену главу. Само Црква и нико други. А, агенте чуди што нико ни не покушава да узврати? Нема, господо, ни потребе да се узвраћа, ни да се брани: Истина је са нама и уз нас, једино што никада неће имати, а и ми смо уз Истину. Нисмо исте лиге, зато не залазимо у вашу каљугу: и зато не морамо бранити благопочившег владику Милутина, јер је он већ одбрањен својим делима и животом тамо где је једино битно и код Онога код којег је једино битно, код Онога који је тако презрен у вашим малим, неуким и немоћним очима. Опраштамо Вам, господо агенти, иако добро знате шта и зашто радите. Јер је тај опрост, нарочито у време празника, разлика између нас и вас.
Док ви бучно покушавате да ударате у својој немоћи и промашености, у Ваљеву су се представници Црвке од Владике Милутина опростили и на Велики петак га се стили онако како и приличи: достојанствено, тихо и хришћански. Том приликом, обратио се архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић који је истакао како је живео и служио Владика Милутин, а са посебним освртом на дешавања у време пандемије.
У тим животно тешким тренуцима, како појединци, тако и неки медији, разапињали су га, иако он, као Христос на крсту, није могао да им одговори. Страдао је наш Владика, следујући Ономе Kоме је читав живот свој посветио. Данас је дан када треба више да ћутимо, него да говоримо. Данас је дан када треба више да се молимо, него да говоримо. И данас је дан када треба више да се скрушавамо и смирујемо, него да говоримо и да се гордимо. Зато, нећемо говорити, нити одговарати на све оне неистине које су говорили за нашег епископа, за свештенство и монаштво наше епархије. Нећемо одговарати на измишљене приче да је зараза кренула од свештеника. Нећемо одговарати ни на приче да је Владика у време ванредног стања позивао да се служи Света Литургија и да је то чинио, јер то није истина. О Владици Милутину говоре они који га нису познавали. Ми који смо га познавали можемо да кажемо да је он био човек који је испуњавао Христове речи „Богу Божје, а цару царево.“Данас нећемо ништа говорити, ни одговарати, већ ћемо само ћутати, јер би то и Владика Милутин данас чинио. Оно што са сигурношћу могу рећи јесте да данас душа нашег бесмртног Владике стоји на коленима пред крстом Христовим. Стоји на коленима, са обе руке грли крст и ноге Господње и говори:“Господе, опрости им, јер не знају шта чине!“ – закључио је, између осталог, отац Филип.
и ми смо у то сигурни. Kао што смо сигурни да је узалудно причати о души оним „новинарима“ који одавно нису власници сопствене душе. Али, добро, новчаници су макар пуни, зар не?
Томо Ловрековић
