Чега год се овај човек дотакне, то се у камен претвори! Градоначелник Шапца, Небојша Зеленовић има такву негативну моћ, да га суграђани бојкотују скоро на сваком кораку. И не бирају нити место нити време. А, богами ни повод. Данас смо се опет у то уверили:
Данашњи помен жртвама ратова од 1912-1920. за слободу Шапца у црквеној порти пропратило је тек неколицина суграђана! Зашто? Зато што је овако важан помен протекао у организацији градских власти које су одавно изгубиле легитимитет и политички ауторитет у овом граду?
Зато што је овај догађај обележило присуство градоначелника Небојше Зеленовића лично?! Боље да није данашњу суботу оставио за Шабац, јер је углавном осталим данима заузет у „зврдању по Београду, Ваљеву, Лозници“ и ко зна где све још…
Зато што грађани Шапца одавно бојкотују све што организују градске власти, па чак и овај заиста дан сећања и помена из српске историје!? Зеленовић је и данас, у кратком обраћању пред својим новинарима, опет се јавно одрекао светле српске историје, правећи неумесна поређења борбе за слободу некада са некакавом само њему и Ђиласу знаној садашњој борби за слободу у Србији?!
Па, тек та лажна патетика борбе за младе у Шапцу и Србији… И ко то каже? Човек који је осуђен за проневеру градске касе! Човек који ништа није учинио за те исте младе у Шапцу. Ни једно ново радно место им није ни понудио, већ за своју „виртуелну стварност доводи изанђале жуте кадровске рестлове из целе Србије“? Зар човек који родитељима тих истих младих, за којима лије крокодилске сузе, није у селу увео градску воду, асфалтирао путеве, изградио канализацију – има образа, да на светом месту, страдања 167 српских војника, критикује сопствену земљу!? Тај мора да је „сметнуо са ума“…
Нико то више не може нити да слуша нити да гледа. Зато народа није било данас, нити ће икада убудуће бити, где год се буде појавио Небојша Зеленовић, Душан Петровић, Душан Костадиновић, Совраније Чоњагић, Немања Пајић или онај Жоја Вулетић… Кад они уђу у неку кафану или кафић – људи излазе напоље! Неће више ни у истој просторији да седе са њима.
Могао је неко и да др Драгутину Јовановићу (председнику Удружења потомака ратника) објасни због чега никога није било у црквеној порти, а не да пред Зеленовићевом телевизијом „кукумаче, како нема народа, нема ни студената, па ни средњошколаца, на овом часу наше историје“…
Чуди међутим, да овакве соло трагике градских власти подржава српска црква?! Владика Лаврентије троши свој и углед СПЦ „играјући по такту грешника“…
Е. Е.
