Манастир Лешје удаљен је десетак километара од Параћина, недалеко од главног пута према Зајечару. Лешје припада Епархији крушевачкој. Име је добио по лесковој шуми која је искрчена у подножју брда Баба, које се наслања на планину Ртањ. О историјату Лешја сведоче ретки писани извори који се чувају у руском државном музеју у Москви и на Светој гори у Хиландару.
Лешје је задужбина жупана Вукослава, властелина на двору Немањића, који је заједно са синовима Држманом и Црепом подигао комплекс манастира Лешје код Параћина, и то на темељима некадашње богомоље, која је извесно овде постојала. На свом поседу подигао је Богородичну цркву у периоду између 1355. и 1360. године и поклонио је манастиру Хиландару.
Због удаљености од Свете горе, овај метох Хиландара, временом је запуштен па су се ктиторови потомци обратили цару Урошу да им манастир Лешје врати у посед. О томе је одлучивао и сам кнез Лазар. Посед је враћен унуку првог ктитора старцу Дионисију, који је био игуман манастира 50 година. Игуман Дионисије био је брижан према манастиру и великој манастирској обитељи па га је деспот Ђурађ Бранковић одредио као члана посланства да од Султана моле дозволу за пренос моштију Светог апостола Јеванђелисте Луке из Грчке у Србију. Тај догађај је описан и сведочи да су мошти светога Луке на најсвечанији начин ношене кроз деспотовину и верује се да су неко време остале и у манастиру Лешје.
Историја бележи и податак да је манастир Лешје код Параћина био врло важан духовни центар у другој половини 14. и првој половини 15. века, без обзира што су овим просторима у то доба владали турски освајачи.
Као и многе светиње из средњег века и манастир Лешје је у пожару пострадао и то до те мере запустео, да су му после Првог светског рата тешко пронађени темељи.
Потоња историја ове светиње није нарочито позната, све до 1923. године када се збио један занимљив догађај. Мештанин села Лешје Живан Марковић се као заробљеник у Првом светском рату заветовао да ће, ако се жив врати кући, на том месту сагради црквицу. Мештанин и његови помоћници су исте године откопали темеље првобитне Богородичине цркве. Догодило се да се Живану у сну указала Пресвета Богородица и рекла му где се налазе темељи цркве која је одавно у рушевинама. Како бележи даља историја, овај човек је на откривеним темељима некадашње богомоље, тачније на њеном олтарском делу подигао малу цркву од камена, коју је покрио лимом.
Од тренутка када је Отац Јован постављен за настојатеља овог манастира почиње његов прави препород. Те 2004. године је мала црква коју је подигао Живан Марковић, из Лешја потпуно уклоњена, да би на њеним, односно темељима првобитног храма била изграђена данашња црква Покрова Пресвете Богородице. Потом следи обнова целокупног манастирског комплекса.
Приликом последње обнове започете 2004. године, мала црквица је сасвим уклоњена и на средњовековним темељима саграђен је већи храм коме је додата и припрата.
Обновљена је и Кула на старим темељима коју мештани називају Кула Павла Орловића – по имену барјактара Кнеза Лазара.
Кула служи као звоник у коме се налази 10 звона, од којих је једно изливено у Србији, а девет звона у руској ливници Вера.
Манастир Лешје подсећа на руске светиње. Али када у посету манастиру дођу свештеници из Русије, Румуније или Грчке – кажу да је градитељски стил Лешја симбиоза стилова свих православних светиња – руских, румунских, грчких и српских.
У ризници манастира Лешје налази се једна честица Часног Крста Господњег, делић моштију једног од 40 севастијанских мученика и епитрахиљ Светог Јована Шангајског. Приликом освећења цркве у часну трпезу уграђен је и део мошти косовског великомученика Светог Кнеза Лазара.
Изнад манастира Лешје, на стени коју називају Хајдучка, налази се посебно осветљен крст, који се види издалека.
Поред манастирских ходника, уређена је и башта која се назива Богородичином, а вода из два извора температуре 12°Ц се користи током обреда крштења. Крштење се врши погруживањем деце у изворској води.
Узевши у обзир да се манастир Лешје, код Параћина још увек гради, у њему још увек није урађен живопис. Тренутно се у унутрашњости главне манастирске цркве Покрова Пресвете Богородице налази целивајућа икона Покрова Пресвете Богородице.
Занимљивости о манастиру Лешје
У овај манастир уведена су строга правила понашања и то према најстаријем, такозваном Јерусалимском типику који је начинио Свети Сава Освећени. На првом месту то значи да се службе у манастиру обављају без скраћивања, а постоји и строги кодекс облачења и понашања у манастиру.
Познато је да је Отац Јован умногоме заслужан за обнову манастира, а уз то се зна и да је опчињен Русијом, па не чуди податак да локација на којој се налази манастир Лешје, као и сам манастир подсећају на предео из руских бајки.
У овом крају дуго је била жива легенда да је у близини места на коме се налази манастир Лешје код Параћина закопано скривено благо. Зато су многи мештани прекопавали терен и прилично оштетили материјалне остатке. Када је Отац Јован постављен на чело ове светиње забранио је и мештанима и свима осталима да копају локацију на којој је данас смештен манастир Лешје, код Параћина што је изазвало огорчење код народа, па су почели да шире разне не тако лепе приче о овом човеку. Ипак, чињеница је да његова дела говоре много о њему самом, па је довољан само један поглед на ову Светињу како би се схватило шта је све Отац Јован учинио у последњих десетак година, колико се налази на челу манастира Лешје.
У оквиру манастирског комплекса се налази и својеврсно спомен обележје, а за настанак овог обележја су везане занимљивости које се односе на откриће моштију и некрополе, за коју археолози сматрају да потиче из 12. века. У народу овог краја постоји предање да су турски освајачи једном приликом баш на том месту убили све свештенике и вернике који су се сакупили овде за неки црквени празник, а како се верује то се збило током 16. века. Дајући интервју за један часопис, сестра Инокиња Серафима из манастира Лешје код Параћина је рекла: ”Верујемо да су то преподобни и да су сви ти људи мученички страдали. При откопавању и сахрањивању кости су им биле миомирисне. Сахранили смо их у заједничку гробницу. То је Крст који зовемо Голгота.“
