Било је лето 1982. године. Пошли смо из Сарајева на поклоњење великом светитељу, Светом Василију. После целивања његових светих моштију, молитве и краћег задржавања у манастиру, спустимо се кривудавим, уским путељком, доле низ острошке стране.
Свети Василије је познат као светац који брани свој манастир и брине о свима који дођу код њега, да се безбедно врате кући. Чуда Василија Острошког небројана су, а ово је једно од таквих, када је Свети Василије зауставио воз који је кретао са станице.
Чим је двоје људи ослободило купе, локомотива се упалила и воз је кренуо према Даниловграду, а до тада – ни макац!
Било је лето 1982. године. Пошли смо из Сарајева на поклоњење великом светитељу, Светом Василију. После целивања његових светих моштију, молитве и краћег задржавања у манастиру, спустимо се кривудавим, уским путељком, доле низ острошке стране.
Најзад, помало изгребани од успутних купина и багрема, стигосмо весели на железничку станицу Острог. Супруга са десетогодишњим Божидаром и осмогодишњим Заријом прва уђе на врата вагона, ја полако кренух за њима, кад изненадно испред мене стаде кондуктер.
„Ви из Острога“, упита некако пословно хладно и загонетно.
„Јесмо, хвала Богу из Острога и од Светог Василија, слава му и милост!“
„Јесте ли што узели од туда“, упита.
Ја остадох нем пред овако неочекиваним дочеком и чудним питањем, па и ја почех загонетно: „Ма, како да нисмо. Зар ико из Осторга иде празан? Узесмо и благослов од Светог Василија. Пољубисмо његове свете руке да нас мимоиђу несреће и невидиме муке.“
„Чујеш, чоче, одоле га воз неће ни мрднути, док ми не кажеш, јесте ли без питања тамо, из светиње узели неку ствар да носите дома“, то изговори смртно озбиљног лица.
Ја се нагло уозбиљих и рекох му: „Сачувај Боже од такве памети, да из светиње нешто отимамо или крадемо. Ми у светињу носимо поклоне. Нама је породична срећа и благослов свеца милији од свих ствари на свету.“
Он ми онда рече много уљуднијим гласом: „Опрости, морао сам те то питати, мало причекај ту, па чућеш и зашто“.
Онда стрча низ степенице вагона, руком махну према машиновођи ирече му: „У реду је све!“
И воз крену. Он ме сад расположеније узе под руку и са мном уђе у купе, наплати карте и поче причу:
„Пре два дана нисмо могли да кренемо одавде са ове станице“.
„А зашто то“, потрудих се да смирено упитам.
„Не даде нам Свети Василије! Ништа се не чудите, али је ово жива истина, што ја велим. Овде на станицу уђоше човек и жена, имаху ту негде око педесет година. Били су у Острогу. Машиновођа упали, да крене воз – не може! Он изађе из локомотиве и загледа машину са свих страна, све исправно. Она непомична, ка камен студени, као да је нека невидљива сила држи.
Машиновођа онда мени љутито викну: „Иди из вагона у вагон и сви који су били у манастир Острог нека изиђу из воза“.
Кад у једном вагону то рекох, неки старији човек ме попреко погледа па рече: „Вала смо се могли надати свему и свачему у овоме вакту, али да ће доћи време да нам бране да идемо нашем Светом Василију, е томе јаду се још нисмо надали. Али оно што је Бог створио људи не могу уништити.“
„Стари, теби нисам ништа рекао, ти путујеш од Никшића и иди даље мирно, не ради се о томе што ти мислиш.“
У суседном вагону упитах исто и један човек и жена рекоше у глас:
„Ми смо били у Острогу!“
„Молим вас, узмите своје ствари и изађите из воза“, рекох им озбиљним тоном. Без питања, без речи узеше своје путне торбе и изађоше. Чим из воза изађоше, упали се локомотива и наш воз крену према Даниловграду.
Сутра дан ево ти га опет онај човек са женом на станици, чекају да уђу у наш воз. „Немојте опет, да због вас воз не може да крене са станице.“
„Неће, неће, ми смо били грешни“, рекоше они. „Ми смо без знања монаха узели били једну ствар из Острога, као за успомену мислили смо. Вратили смо је у манастир и затражили опроштај од Светитеља и исповедили се. Видели смо јуче добро колика је цена греха. Али, хвала Богу и Светом Василију што су били овако благи према нама. Што нас нису ошамарили тешком казном“. Говорили су лагано. Сваку су реч мерили.
Они ме научише да слушам и верујем у чуда“.
„Е то су били честити људи, кад су имали храбрости да лични грех јавно признају“, рекох ја.
„Јесте, вала, чоче, рекоше то и поновише ту причу пред пуним вагоном народа, од којих су се многи у чуду крстили. Видели су како је светац бранилац правде и свог манастира“.
И кондуктер настави: „Оно двоје још и ово рекоше: Сада смо добро утврдили колико је Свети Василије велики и схватили колико је грешно и неопростиво из светиње узимати. Из светиње човек мора да изађе само чист, исповеђен, мирне душе и чисте савести, помирен са Богом и људима“, заврши своју причу кондуктер речима оно двоје.
Из овога истинитога чуда добар су наук научили и они, а и ми, јер „савест је као хиљаду сведока“, каже византијска пословица. И тако, велики Светитељ, чија чудеса теку вековима и у недоглед иду, овим чудом даје одговор на етичко питање – не узимај туђе.
Према запису М. Вековића
