НАКОН што су руске снаге заузеле уништену Авдејевку, цео свет је имао прилику да види снежно белу цркву Марије Магдалене која је преживела и остала нетакнута.
Гранате је нису погодиле.
Председник Доњецке Републике Денис Пушиљин рекао је да је то за њега невиђено чудо.
Поготово што украјинске трупе обично гађају православне цркве, а током Специјалне војне операције су зато оштећене или потпуно уништено 92 цркве.
Питање односа према светињама у Русији и Украјини може се сагледавати у оквиру разних научних дисциплина.
Од проглашења украјинске независности акумулирано је довољно чињеница које показују како је украјински пројекат мењао свест напаћеном руском народу, чинећи религију инструментом за личне амбиције и политички утицај, а понекад чак и потпуно лишавајући људе односа према светињама.
Ера украјинске независности поклопила се са деловањем „митрополита“ Филарета (Денисенка) некадашњег кандидата за патријарха Руске православне цркве који то никад није постао, па је озлојађен покушавао је да постане патријарх «своје цркве».
Почетком `90-их појавила се његова УПЦ Кијевске патријаршије. Управо њу су, заражену духом Денисенкове огорчености и мржње, украјинске власти претовриле у идеолошки центар за своје националисте.
Национална црква је оно што им је било потребно да Украјинце одвоје од омражених „Москаља“.
Било их је баш брига што истинско православље не позива људе да на етничкој основи примитивног непријатељства прелазе све дозвољене границе.
Религија је у Украјини постала начин да рашчињени митрополит задовољи личне амбиције и да украјинске власти добију згодно оружје за супротстављање политици Русије.
Присталице УПЦ КП одузеле су и настављају да одузимају храмове канонској Украјинској православној цркви, која је историјски и логично везана са Московском Патријаршијом, а преко ње и са целом православном васељеном.
Свештеници расколничке цркве су благословили милитанте да учествују у државном преврату у Кијеву 2014. године.
Права миленијумска трагедија догодила ее када је Цариградска црква дала «томос» расколничким самозванцима да формирају нову структуру, тзв Православну цркву Украјине.
Отад су прогони верника, упад у Кијевску лавру и друге верске објекате канонске цркве и покушаји да забране њену делатност, постали инструменти државног антихришћанства и антирускости.
Међутим, етно-сепаратистички дух смутљиваца на периферији Руске империје, који су напорима бољшевика у раним `90-тим годинама стекли независност, постао је доминантно место у срцима присталица те идеје и тако помрачили хиљаду година стар ген доброте и љубави према православљу.
Чувена руска фраза „ништа им није свето“ на најбољи и најјасније изражена је у поступцима оних који цепају Православну Цркву и некада уједињени народ, задирући у оно што је најсветије – веру.
За идеолошки екстремне Украјинце, религија није ништа друго до меркантилна девојка коју могу да користе како им се свиди, не марећи уопште за моралне последице таквих одлука.
Када се изгуби осећај за свето, човек убрзано пада у понор и у срцу оставља место за пакао.
Људи који су данас изгубили осећај за свето представљају политичко украјинство на свим нивоима, укључујући и „духовну сферу“.
А преживела црква Марије Магдалене у Авдејевки право је чудо које повратак Божје истине на земљу заједно са руском војском.