Славко Пановић се родио 1904. године у селу Витановцу код Краљева, у земљорадничкој породици. Имао је трагично детињство. Отац му је умро кад је имао пола године, а мајка кад је имао 8 година. Остао је такође и без сестре и два брата. Последњег брата је сахранио кад му је било 10 година. Након тога, напушта опустелу кућу и одлази у село Чукојевац. У Чукојевцу је основан богомољачки покрет око 1922. године. Сељаци су одмах сазнали да у њиховом селу постоји богомољачка заједница у кући Милосава Радојевића, недалеко од чукојевачке цркве. Славко је тада имао око 18 година и тако млад, пошао је једног дана да се и он прикључи тој хришћанској молитвеној заједници. Ту је добио књиге за читање, молитвенике и бројанице за мољење.
А онда, после неколико година, напустио је родни Чукојевац и богомољачку браћу и сестре и ступио као искушеник у манастир Љубостињу. Као намучено сеоско дете, а сад већ у узрасту младог човека на прагу тридесете, и вичан раду постао је вредан искушеник у љубостињском монашком братству. Замонашио се 1936. године. Свети Владика Николај Велимировић га је рукоположио у чин јерођакона, а епископ шумадијски Валеријан у чин јеромонаха.
Касније је постао игуман манастира Студенице. Али пошто је положај старешине манастира захтевао много материјалне бриге око коришћења имања и обнављања зграда, зидина и платоа као и потребу да посетиоцима објашњава детаље из историје манастира – отац Касијан се повлачи 7 км далеко од Студенице, у планину где је била Доња испосница Светог Саве. Ту је имао много више мира и времена за молитву и друге духовне вежбе, што му је омогућило да приђе неколико корака ближе духовном свету него што је то могуће у многољудном манастиру.
Двадесет година исихастичког и подвижничког живота у испосници духовно је преобразило оца Касијана тако да је он достигао висок степен посвећености Богу, контролу над мислима и осећањима као и власт над злим духовима. Облагодаћеност светог човека утицала је и на природу око њега, тако да су му дивље животиње – вукови, лисице и шакали, па и отровне змије – поскоци долазили до испоснице, а поскоци се чак и сунчали и грејали, склупчани у његовом крилу.
Касније кад је остарио, па одлазио у посету богомољачким заједницама и манастирима, они који су га посматрали и слушали могли су приметити карактеристично зрачење лика и целе фигуре, својствено великим подвижницима, а сада и овом подвижнику, оцу Касијану. Добио је име по римском епископу Касијану из првих векова хришћанства кога су звали „труба богословља“ или „духовна труба“. И стварно, као да се нека далека сличност оца Касијана Студеничког, са Светим Касијаном Римским, могла приметити, при погледу на овог нашег испосника. Глас овог студеничког старца био је помало пискав, са високом интонацијом, кристално чист, попут инструмента, чак попут високих тонова трубе па је при својим беседама додиривао преко ушију слушалаца дубоко у њихове душе. Није имало потребе да неко најављује, нити иде испред оца Касијана и говори људима: „Видите ли овог монаха? То је отац Касијан, чувени испосник студенички…“ То је било непотребно јер свако ко га је видео и чуо његове речи био је задивљен и одмах се распитивао о њему – ко је он и одакле је, па би и на основу свог труда у распитивању могао сазнати, и то са великом знатижељом, да је то он, отац Касијан, старац и испосник, свети пустињак студенички.
Послушност и смерност пред црквеним властима била је једна од његових пратећих одлика. Једном приликом кад је студеничка братија сазнала да се старац разболео, пренели су га у манастир, а болничким санитетским возилом је пребачен у Краљево на одељење. При поласку из Студенице, игуман манастира му је рекао: „Оче Касијане, знам да си већ 20 година у испосници и да си тамо јео само зеље, лук и хлеб, који си сам пекао и кувао траве, али сад идеш у болницу и тамо је друга храна. Молим те, Христа ради, потчини се управи манастира да прихватиш и ти промену правила исхране, у новим измењеним условима. Ти би можда пожелео да ти краљевачки верници доносе кувану траву и слична посна јела, али ако хоћеш да ме послушаш, да не би мучио све те људе око себе прихвати болничку храну коју једу и други болесници, а кад напустиш болницу, врати се твојим травама и зељу, и остатак живота проведи у испосништву, као и пре болнице.“
И заиста, свети испосник о. Касијан, покорио се управи манастира Студенице и прихватио све што су у болници спремали за болеснике: разне чорбе са месом и месним прерађевинама, сир, млеко итд.
Кад је оздравио, вратио се, али више није могао бити у испосници. Био је сувише стар и зависио је од лекова. Зато је у манастиру спремљена за њега једна келија у којој је имао књиге и доста икона које су му пренели из његове планинске испоснице.
Остао је и у манастиру онај исти Касијан, светао и продуховљен. Још неко време до старчеве блажене кончине су гости могли да га посећују, виде и наслушају се његових поука о духовном животу. Такође им је причао догодовштине из свог живота, о борбама са демонима, у испосници и временима старим пре него што је постао монах, док је био богомољац у селу Чукојевцу, о томе како су се браћа богомољци скупљали у једну кућу, читали, певали, проповедали и враћали се кућама духовно ојачани, а многи од њих су отишли да постану монаси и монахиње, као што је то учинио и старешина заједнице Милосав Радојевић (постао је јеромонах Мелентије у Велућу), Богиња Мицић (у монаштву Јефимија, игуманија Раванице), Равијојла Игњатовић (у монаштву Гаврила, наследила Јефимију на месту раваничке игуманије) и десетак девојака из Чукојевца и 5-6 мушкараца. Старац Касијан био је један од њих.