САД не могу да добију рат, да одбране границе од миграната, да зауставе раст криминалитета, да остваре трговински суфицит, дa зауставе растући дуг. Није ли то опис неуспеле државе?
У недељу је, изненада, путем вести са кабловске телевизије, стигао запањујући извештај: Америчка амбасада позвала је све Американце да „напусте Авганистан што је пре могуће“. Порука је била – бежите док још можете. Додатно упозорење била је вест да су три главна града северних провинција, укључујући и град Кундуз, пали под власт талибана, чиме се број провинцијских главних градова у којима је дошло до промене власти од петка повећао на пет.
Чини се да ћe велики број живота и материјалних средстава које су САД у протекле две деценије уложиле у преуређење Авганистана пасти у воду, стога се стиче утисак да ћемо претрпети најгори дипломатски и политички пораз још од пада Сајгона. Ни једном у овом веку САД нису однеле одлучујућу победу у једном од ратова које су покренуле – у Авганистану, Ираку, Сирији, Јемену или Либији. И статус суперсиле који смо екслузивно уживали откако је почео 21. век прохујао је с вихором.
Борба са Кином
Ипак, амерички јастребови нас позивају да дамо нову ратну гаранцију Тајвану, у случају да Пекинг посегне за својим правима на тајвански суверенитет, иако су се бивши председник Ричард Никсон и бивши државни секретар Хенри Кисинџер 1972. године усагласили око тога да је Тајван „део Кине“.
Пре него што издамо било какву ратну гаранцију Тајпеју, могли бисмо да размотримо оцену Пентагона о резултатима недавно одржане ратне симулације у којој су се САД сукобиле са Кином око Тајвана. Како је она прошла? Потпредседник Здруженог штаба америчких оружаних снага, генерал Џон Хитен, каже: „Без преувеличавања проблема, симулација је прошла ужасно“.
„Агресивни црвени тим који је последњих 20 година проучавао Сједињене Држава нас је управо превазишао… Тачно су знали шта ћемо да радимо пре него што смо то урадили, и они су то искористили“.
Да ли смо ми Американци, на било који начин, спремни за ваздушни, поморски и ракетни рат у југоисточној Азији и западном Пацифику због острва за која Кинези тврде да су њихова историјска национална територија, а за која ми никада нисмо тврдили да су наша?
Пандемија вируса COVID-19 код куће, сада у четвртом таласу, свакодневно инфицира 100.000 Американаца, док се број хоспитализованих сразмерно повећава. За трећину нације која још увек није вакцинисана, делта сој је потенцијална смртна казна. Упркос овој медицинској кризи која је заједничка свима нама, наша политичка подељеност манифестује се у дивљим борбама око вакцинације, маски и политичких функција.
И док вирус COVID-19 наставља да инфицира, хоспитализује и убија, годишње губимо на десетине хиљада Американаца због предозирања дрогом и опиоидима. Према подацима Центра за контролу и спречвање болести, током 2020. године широм земље забележено је 93.000 смртних случајева због предозирања, а три од четири фатална предозирања могу се приписати наркотицима. Више Американаца умире годишње због предозирања и наркотика него што их је погинуло током рата у Вијетнаму.
Осим тога, управо су стигли показатељи америчког трговинског дефицита за јун, где се само робни дефицит повећао за 91 милијарду долара за месец дана. То је хиљаду милијарди долара годишње. Највећи део тог трговинског дефицита бележи се у односима са Кином. Америка бележи невероватно висок ниво зависности од страних добављача кад су у питању виталне потребе државе и нације, да и не помињемо што је тај добављач углавном супарничка Кина.
Пропадајућа држава
На нашој јужној граници одвија се инвазија на нашу земљу. Сваког месеца откако се председник Џо Бајден налази на функцији повећава се број илегалних прелазака границе. У јуну је гранична патрола забележила 178.000 граничних хапшења – што је скок од 571 одсто у односу на јун 2020. Гранична хапшења већ су достигла свој највиши ниво још од 2000. године, а на путу смо да достигнемо број од 1,8 милиона хапшења ове године.
Бајден не успева да испуни своју прву уставну дужност – да заштити Сједињене Државе од стране инвазије. Ми, Американци, више не одлучујемо ко улази у наш национални дом и кога ћемо прихватити као грађанина. Други одлучују и одређују нашу будућност уместо нас. Бранимо границе мноштва држава, али не можемо, или Бајден не жели, одбранити своје. И, како нас је подсетио бивши председник Роналд Реган, држава која не може или не жели да брани своје границе заправо престаје да буде држава.
У нашим великим градовима, јавне пуцњаве и убиства почела су да премашују она из претходних година. Припадници полиције, нападани и демонизовани од стране политичке елите и грађана које штите, подносе оставке и пензионишу се у рекордном броју.
Па хајде онда да сумирамо ситуацију:
Америка није у стању да добије ратове у које се својевољно упушта. Она не може или неће да контролише и одбрани своје границе од масовне инвазије миграната. Не може да заустави бујање криминала и убиства у великим градовима. У претходне четири деценије није остварила трговински суфицит. Њена зависност од иностраних произвођача је без преседана. А њен буџетски дефицит наставља да пробија рекорде из године у годину – као и њен растући национални дуг.
Није ли то опис неуспеле или пропадајуће државе?
Упитан од стране малодушног младог пријатеља да ли је пораз код Саратоге и потенцијални губитак америчких колонија значио пропаст Британије, Адам Смит му је одговорио: „Постоји нешто одиста труло у нашој држави“.
Британија се опоравила од губитка 13 америчких колонија и потом створила најграндиознију империју још од Римске.
Ако би се могло рећи да данас „постоји нешто одиста труло у нашој држави“, изгледа да ми Американци тестирамо границе опстанка труле државе.
