Шта ако би Русија постала чланица НАТО-а на позив Трампа? Звучи незамисливо с обзиром на менталитет западних елита, али тако један немачки лист види загревање веза с Москвом и шаље „сигнал очаја“, наводе аналитичари за РТ.
Никада без раздора, односи између Москве и северноатлантског блока сада су на најнижој тачки у последњих неколико деценија. Од украјинске кризе 2014. године, НАТО је издвојио Русију као једног од својих званичних противника, а не прође ни један месец без извештаја о томе како НАТО предузима кораке војне моћи у источној Европи, на што Русија одговара реципрочно.
Чини се да ће анимозитет постојати још дуго времена, упркос неким недавним покушајима Француске да ублажи тензије и поново се врати у добре односе са Русијом.
Али изненађујући чланак угледног немачког листа „Ханделсблат“ сугерише да размишљамо широко, уместо да почињемо са малим стварима. Написан од стране бившег министра Велике Британије за Европу и немачког новинара, говори о незамисливом, наиме, да је Доналд Трамп трансформисао НАТО у структуру која би проширила огроман безбедносни кишобран „од Лисабона до Владивостока“.
Предложена „Алијанса за мир“ укључивала би НАТО-ву свевременску непријатељску Русију и тако ублажила све тензије између њих две, тврди аутор. Водила би га два генерала са четири звездице из САД-а и Русије, са два седишта у Бриселу и Москви.
Шта више, идеја о уласку Русије у НАТО није сасвим нова, она се пласирала још 1954. године. Поново је тема била у центру пажње почетком 90-их и 2000-их, али на крају је ишчезла. Али да ли је Ханделсблатов чланак само жељно размишљање или знак неких ствари које долазе?
Незамисливо сада, али изводљиво након завршетка Хладног рата
„То је свакако врста разумног приступа који је требало да буде примењен пре четврт века када се Совјетски Савез распао, а Варшавски пакт окончао своје постојање и искрено, и НАТО је у том тренутку требало да престане да постоји“, наводи бивши амерички дипломата Џим Џатрас.
Сада ће Трамп искрено желети да поправи везе с Москвом, укључујући неконвенционалне понуде, али руке су му ефектно везане, наводи Џатрас.
„Оно што он мисли заправо није важно јер има апарат за националну безбедност који се не може одвојити од демократа који су снажно антируски или је по том питању већина републиканаца.“
Претпоставити да је Русија чланица НАТО-а „практично је немогуће јер естаблишмент у Вашингтону и већини европских земаља никада не би прихватило такав договор“, наводи он.
Ипак, Немци немају исти апетит за сукобом с Русијом као што то имају одређени амерички законодавци и желе да се дистанцирају од њихове политике.
Вили Виммер, бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, рекао је да „то није незамислив сценарио за већину мојих сународника“.
„Овај чланак видимо као знак очаја. Људи у Немачкој нису задовољни политиком када је у питању однос са Русијом.“
Заправо, иако је огромно војно присуство САД-а на немачком тлу можда главни гарант безбедности земље, Немци сада Москву доживљавају као „поузданијег партнера“ од Вашингтона. Упркос напорима америчких законодаваца да предузму претпоставку претње „руским мешањем“, у Европи сви не виде Русију као исту ту бабарогу.
Како би се Русија осећала у НАТО-у?
„Мислим да су Руси били склони да то ураде пре 25 година, а можда и пре 10 година“, наводи Џатрас. Како се показало, НАТО је појурио на исток, гутајући бивше државе Варшавског пакта, док је и даље Москву доживљавао као противника.
Са ширењем је дошло до промене мисије НАТО-а. Временом се савез променио „из одбрамбеног савеза у агресивну глобалну структуру када је дошло до илегалног рата против Југославије“, подсетио је Вимер.
„Запамтите, то су исти такозвани партнери који су обећали да се НАТО неће ширити, а јесте, те су бомбардовали Србију. Овим људима се једноставно не може веровати, не може се веровати ни обећањима која су дали.“
Осим тога, односи у НАТО-у су постали тежи у задње време. Одлука Турске да постави руске системе за противваздушну одбрану С-400 покренула је талас осуда западних чланица савеза, те њено избацивање из програма авиона Ф-35. Штавише, изјава француског председника Емануела Макрона о „можданој смрти“ НАТО-а и испитивање спремности његових чланица да учествују у међусобној одбрани не представљају тачну снагу и јединство.
Макрон је већ одавно заговорник стварања европске војске која би гарантовала безбедност континента. Када је НАТО у очитом раскораку и када се европски и амерички естаблишмент противи тој идеји, зашто би се Русија сада кладила на коња који се можда не би појавио на стартној линији, а камоли завршио трку?
