Изгледа да ће она интересна група, окупљена око тајкуна овдашњег и неталентованог политичара у покушају, Драгана Ђиласа, ипак смоћи довољно храбрости и изаћи на предстојеће изборе у Републици Србији. Очигледно да своје иностране менторе нису успели да убеде да их на власт врате без избора – разним међународним притисцима, уценама и претњама Србији – иако ће се, сигуран сам, та врста хибридног рата, усмереног пре свега и свих против председника Александра Вучића и чланова његове породице, наставити и даље (и бити све жешћа, како се време за изборе буде примицало), али не искључујем ни могућност да је и тим менторима постало јасно са ким, заправо, имају посла, односно – да су и сами дошли до закључка о каквој се скупини политичких дилетаната, хохштаплера и болесно сујетних неспособњаковића ради, па су се, тобоже принципијелно, одлучили да „поштују демократску процедуру, да се не мешају у унутрашње ствари једне независне и суверене земље“ и својим пуленима саветовали (читај: наредили) да морају сами, кроз изборну утакмицу, да освоје поверење грађана Србије.
Парадоксално, и на велику жалост овог политичког башибозлука који себе назива некаквом „правом опозицијом“ – управо је поверење грађана Србије једино што им недостаје и што је недостижни циљ за ову шићарџијску групу превараната и стручњака опште намене, јер они све друго – и новац (додуше, опљачкан од тих истих грађана, чије су поверење већ једном изиграли, за време док су били на власти, али и онај који су им њихови налогодавци дозначили као надокнаду за њихов ангажман и труд на дестабилизацији Србије), и медије (ни сами не знају број тих њихових „независних, слободних и професионалних медија“), и сваковрсну подршку (и ону споља, која је инспиратор, креатор и усмеривач свих њихових акција, као и ону од стране домаћих професионалних мрзитеља Александра Вучића) – већ имају. Све то, чини се у неограниченим количинама и формама, имају – као што имају и све оно што их је и квалификовало као извођаче оне подле и непатриотске работе – одсуство части и морала, спремност да опште потчине личном, вољу да раде противно интересима сопствене земље а зарад личне користи, ђон уместо образа, презир према свом народу и жељу за влашћу, која им је једини циљ и једини план и програм. Додуше, немају политичку нити било коју другу идеју или визију за решавање било ког проблема, нити умеју, воле и желе да раде, као што и ништа не знају ни о чему (осим о присвајању туђег новца, вештом медијском манипулисању и бахатом, осионом понашању) – али, по њиховом схватању политике и „одговорном“ понашању према свом народу и својој држави – то им и не треба.
Због свега тога су се и нашли у тој парадоксалној ситуацији да они, који су све отели, опљачкали, присвојили, којима је све дато и додато, који све имају (осим поверења грађана) – заправо ништа немају, и онда никога не би требало да чуди што нису, оно ономад, смели да се суоче са грађанима Србије на изборима. Уз то, свесни су да им ништа неће и не може бити од помоћи ни на овим изборима који нас очекују на пролеће идуће године.
Ни њихови инострани ментори, ни резултати које су постигли (који резултати, резултати у чему – пљачкању земље, њеном сталном понижавању и блаћењу, у презривом третирању већинске Србије?!), ни планови које имају (који планови, кад они никакве планове, програме и циљеве, осим личног богаћења и жеље за осветом, немају?!), па ни личне врлине и компетенције (сујета им је јача од памети, а умишљеност и самозвани „елитизам“ једина одлика карактера).
Узалуд њихови медији воде свакодневну гебелсовску кампању против Александра Вучића и његове породице, узалуд они лично, појединачно, и колективно, кукумавче, оговарају и пљују своју земљу где год стигну, узалуд се нуде и обећавају послушност светским моћницима, узалуд се удружују, узалуд све имају. Немају оно најважније – поверење. То не могу купити, нити могу наредити да им (и) то буде дато.
Али, управо зарад истине о Србији, охрабрујем их да на предстојеће изборе изађу, да стану, именом, презименом и делом, пред грађане Србије. Па нису та 3% чак ни за њих, такви какви јесу, ваљда толико велика и недостижна. Или, ипак, јесу. Знају грађани Србије, и рећи ће то.
Зоран Ђорђевић