Опозициона сцена је, у бољем случају, у превирању, а у горем, у трајној конфузији. Не постоји ни јединство, ни лидерство, а ни идеја који би опозицију представило као алтернативу актуелној власти. Неки попут ДС су изгубили већину бирача и боре се за цензус, док други попут Јанковића или Јеремића тек настоје да се саберу и конституишу као политичке опције. Током 2016 су после парламентарних избора главни или најгласнији опозиционари били Радуловић и Обрадовић но они су почетком 2017. “замењени” Јанковићем и Јеремићем који су имали “резултат” и на председничким изборима. Шешељ и Чеда Јовановић се боре за статус опозиционара јер их везују за власт.
Главна новост на опозиционој сцени после пропадања ПСГ Саше Јанковића као “наде” је повратак Ђиласа који се месецима медијски “премишљао” да ли ће или не учествовати на београдским изборима. Неки попут Вукадиновића виде у Ђиласу и у уједињењу око њега, велику шансу за консолидацију опозиције па чак и за победу на изборима у престоници. Чак су се и на друштвеним мрежама појавили они који Ђиласа проммовишу не само као успешног човека већ и као “спасиоца” опозиције и Београда “од ове и овакве власти”. Kолико су такве “наде” израз лобистичких порива, а колико имају утемељење у очајничким опозиционим надама није лако рећи.
Покушавајући да одговоримо на питање из наслова које интригира београдску чаршију суочавамо се са непознаницама. Пре свега није још јасно ко ће од политичких субјеката, али и медија, што јавно што тајно подржати Ђиласа. Исто тако је и магловит његов рејтинг јер се четири године није бавио политиком али га није било ни у медијима. Неки му то узимају за минус – јер кога нема “пред очима” нема га ни као алтернативе о којој се размишља. Други опет мисле да му је то предност јер је прошло довољно времена да му се забораве греси и минуси. Но ова друга теза је проблематична јер ће многи из владајућих и опозиционих кругова бити мотивисани да изнесу сав Ђиласов прљав веш у виду насиља над женама, посечених платана, проблематичног Бус плуса и однос према мањинама. То се већ дешава. Тако су на Твитеру најактивнији у “разобличавању” Ђиласа промотери “Доста је било” Саше Радуловића који у Ђиласу виде смртну претњу јер су и једни и други фокусирани на исту циљну групу и имају сличан “економистички” имиџ.
Ђилас осим тога што је тајкун, а то се у нашој јавности не доживљава позитивно, са мноштвом приватних и пословних скандала који га прате има озбиљне структуралне политичке недостатке. Иако га годинама нема у јавности он нема ни оно што се зове “позитиван утисак”, осим можда оног што је урадио у српској кошарци. Ђиласу недостаје и странка као организациона структура која може да изнесе кампању. Подршка ПСГ Саше Јанковића мало значи јер је тај “покрет” у хаотичном стању због Јанковићевог дилентатизма. Исто тако подршка Јеремића не значи много јер се његова странка тек формира. Резултат свега је да по истраживањима јавног мњења Шапић у Београду има јачу подршку од Ђиласа Јеремића и Јанковића заједно. Стога би чак и подршка Белог била значајнија Ђиласу од подршке Јеремића или Јанковића.
Но озбиљан и дубински проблем Ђиласа јесте и то што и нема политику нити јасне политичке ставове. Он и кад је био градоначелник Београда и председник ДС није излазио у јавност са јасним политичким ставовима у вези фундаменталних тема попут статуса Kосова, односа према НАТО пакту или Русији. Што се тиче његовог политичког имиџа он је неговао статус менаџера кога “права политика” и не занима. Стога је и код национално опредељених бирача перципиран као човек коме недостаје патриотска црта, а код либерала никад није виђен као њихов фаворит у борби за њихове вредности. Зато и људи и са патриотског и са либералног дела спектра имају проблем да јавно подрже “жутог тајкуна”. Логично је што на прозивке и нападе на Ђиласа на друштвеним мрежама нико осим “лобиста” не одговара. Нарочито му је незгодна критика која долази из опозиционих и либералних кругова који га виде као корумпираног тајкуна који при том вероватно има и некакав тајни договор са Вучићем. Kључни промотери Саше Јанковића имају проблем да подрже тог и таквог Ђиласа, а неки су и напустили ПСГ због дила са Ђиласом. Па шта онда остаје Ђиласу. Новац наравно. Но новац не може све да купи. Барем је до сада тако било.
Бранко Радун
Извор: vidovdan.org / politika.rs
