Ових дана смо сведоци жестоке антисрпске хистерије, која је као некаква грозница обузела црногорске власти. У нападу овог бунила, оне су усвојиле тзв. Закон о слободи вероисповести, који предвиђа могућност одузимања светиња Српске православне цркве (СПЦ), због чега хиљаде верника свакодневно и у све већем броју мирним шетњама до својих светиња изражавају незадовољство у Подгорици, Бијелом Пољу, Никшићу, Пљевљима, Беранама, Будви, Херцег Новом, Жабљаку, Шавнику, Котору и другим црногорским градовима.
Из наведеног произилази питање да ли је председник Црне Горе Мило Ђукановић упознат са политичком судбином донедавног украјинског председника Петра Порошенка, чијим је стопама кренуо.
Наиме, како су то навели велики немачки филозофи Карла Маркс и Георг Вилхелм Фридрих Хегел, историја се једном понавља као трагедија, а други пут као фарса. Са тог аспекта може се уочити сличност између усвајања „Закона о слободи вероисповести“ и Ђукановићевог залагања за „обнову“ невладине организације познате под називом „Црногорска православна црква“ (ЦПЦ) са случајем тзв. Православне цркве Украјине (ПЦУ).
Наиме, ПЦУ је почетком 2019. године од Васељенске патријаршије добила тзв. томос о аутокефалности, чиме је створен расцеп у православљу, с обзиром да је због тога односе са Васељенском патријаршијом фактички прекинула Руска православна црква (РПЦ), иначе најутицајнија и најбројнија међу помесним православним црквама. Притом, ПЦУ није много више од празне љуштуре, имајући у виду да су њено постојање у целом православном свету признале још само Александријска патријаршија и Грчка православна црква, да њеним проглашењем није значајније умањен утицај РПЦ у Украјини, али и да ова верска заједница неће моћи да именује своје великодостојнике у иностранству, него ће то чинити васељенски патријарх. Без обзира на то, тадашње украјинске власти предвођене Порошенком су додељивање аутокефалности ПЦУ прославиле као свој велики успех, да би Порошенко само неколико месеци касније, у априлу, на председничким изборима био разбијен од комичара Владимира Зеленског.
Ђукановић је, са друге стране, био главни спонзор недавног усвајања „Закона о слободи вероисповести“, чија је најважнија одредба да црногорска држава може на себе да препише све оне верске објекте саграђене пре 1918. године, а за које верске заједнице немају доказе да су у њиховом власништву, па да онда црногорске власти одлуче којој верској заједници ће их дати на коришћење. Очигледно је да би Ђукановић највише волео да то буде ЦПЦ на челу са рашчињеним Мирашем Дедеићем, пошто је „обнову“ ове невладине организације поставио као један од главних циљева на недавно одржаном Конгресу владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС).
Можда и највећа сличност између Ђукановића и пропалог политичара По(т)рошенка јесте у томе што се иза њихових потеза чита јасна намера Запада, а пре свега САД, да забију клин између братских народа које је одвајкада спајало исто порекло, национална свест и црква. То је, као што се да видети, већ учињено на примеру Руса и Украјинаца, а сада се покушава и између Срба и Црногораца. Циљ је исти – произвођењем вештачких подела посејати мржњу и закрвити рођену браћу, да би се онда Американци и њихови савезници појавили као заштитници „угрожених“ народа које наводно угрожавају њихови већи „суседи“, у овим случајевима Русија и Србија. И наравно, представити Русе и Србе, руску и српску цркву, као осовину зла и главни извор претњи за своје окружење. Ето, то је тај модел… Иначе, кажу да је „храбри“ Мило, одмах пошто су отпочела мирна окупљања и шетње верника широм Црне Горе, звао НАТО да тражи заштиту. Од сопственог народа, који у миру шета до својих светиња!
Постоје и друге сличности између Мила и Порошенка. Порошенко је један од највећих украјинских олигарха, познат и као „краљ чоколаде“ због богатства које је стекао на кондиторским производима. Ђукановић није био толико заинтересован за чоколаду, али јесте за дуван, а кажу да је тако стечени капитал уложио у широк спектар привредних делатности, због чега није чудно што га сматрају господаром свега што лети, плива и гмиже у Црној Гори. Осим тога, не сме се изоставити ни мањак гадљивости према идеологији и иконографији фашистичких и нацистичких сарадника. Она се у Порошенковом случају односи на глорификовање вође пронацистичке тзв. Украјинске устаничке армије из Другог светског рата Степана Бандере, док се Мило посветио оживљавању лика и дела фашистичких идеолога и блиских сарадника Анте Павелића, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије. Иначе, Дрљевић, познат и као текстописац црногорске химне „Ој свијетла мајска зоро“, створио је појам „црногорославље“, под којим је подразумевао наводни посебан облик православља у Црној Гори, све у настојању да умањи значај и утицај Српске цркве и Светосавља. Штедимлија је био главни идеолог и пропагандиста стварања Павелићеве сателитске тзв. Хрватске православне цркве, а у својим радовима је писао о томе да би Црногорци, Хрвати и Албанци требало да се уједине у борби против Срба.
У свим наведеним сличностима између Порошенка и Ђукановића постоји и једна велика, иако (за сада) неостварена опасност. Наиме, Порошенко је имао отворену подршку америчког фактора у борби против „проруских сепаратиста“ – сопствених грађана на истоку Украјине, у Доњецкој и Луганској области, који су се успротивили кидању веза са Русијом.
Да ли ће се Ђукановић определити да, у налету безумља које евидентно све више обузима власти у Подгорици, примени силу против својих грађана, који се противе отимању својих многовековних светиња и покушајима прављења непремостиве провалије у односима са Србијом? Надајмо се да неће.
Јер, ако ништа друго, има пример Порошенка. А он се гадно „олупао“.
Марко Банић
