ДА ЛИ ЈЕ ДИСОЛУЦИЈА ЈЕДИНА СОЛУЦИЈА ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ?

„Трећег ентитета нема без рата“ запријетио је ономад Бакир Изетбеговић Хрватима у Федерацији уколико посегну за обновом Херецег-Босне, које су се на превару одрекли. А ратом је већ више пута запријетио Србима уколико се одлуче за самосталност РС. На фону ратнохушкаших изјава бошњачког лидера слабо се чују тише и суптилније поруке његовог доглавника на челу Савјета министара БиХ.

БАКИРОВ ДЕНИС
Ријеч је о Денису Звиздићу, који је прије три године планирао да киднапује још два ентитетска министарства и пренесе их из Бањалуке у Сарајево. Било је то записано у његовом програму рада 2014, а односило се на министарства образовања и пољопривреде и то у вријеме када се власт у РС борила за враћање раније отетих ресора, а прије свега правосуђа.

Да ли га „савезни“ министри Мектић, Шаровић и Црнадак нису схватили озбиљно, или је то био дио коалиционог аранжмана СДС са СДА, тек нико од њих није реаговао на Звиздићеву провокацију. Како год било, због жестоке реакције власти из Бањалуке пројекат даље ревизије Дејтона, ево већ три године, ипак није прошао.

Ко је Денис Звиздић? Архитекта, који је под високим покровитељством старијег колеге и директора у Заводу за изградњу града Сарајева инг. арх. Бакира Изетбеговића непримјетно политички стасавао у хијерархији СДА. Сада, неколико мјесеци прије истека мандата, резигнирано констатује да ће током наредних мјесеци до избора политичке елите појачати националистичку реторику. А када говори о национализму, Денис као и његови партијски другови, те већина Бошњака, мисли само на српски и хрватски, у незнању да постоји и њихов бошњачки који се у стручној литератури назива „национализам већинске нације“ или „унитарни национализам“.

Своја политичка размишљања Денис Звиздић је изложио у новогодишњем интервјуу агенцији Фена (27.12. 2017), а прошла су готово незапажено у сјени масе интервјуа које високо рангирани политичари дају на измаку сваке године. „Они који као солуцију предлажу дисолуцију, то се неће десити. Ријеч је само о недосањаним сновима који се никада неће реализовати. Неће доћи до било какве нове дезинтеграције БиХ. Процеси ће ићи ка интеграцији. Завршена је архитектура Западног Балкана и неће доћи до промјена граница на Западном Балкану“.

ФИКТИВНА ИНТЕГРАЦИЈА И РЕАЛНА ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА
Наводећи „дисолуцију као солуцију“, Звиздић је, свјесно или несвјесно, цитирао међунаслов једног од мојих новијих текстова, што ми, признајем, импонује, без обзира на то што није навео моје „мало ауторско право“. Међутим, нико, па ни ја, не предлаже дисолуцију из чиста мира, него као неминовну посљедицу процеса у коме два од три конститутивна народа, Срби у Републици Српској и Хрвати у „Херцег-Босни“, пружају отпор покушајима трећег народа – Бошњака, у пет кантона у којима чине већину, да наметне јединствену БиХ.

То међусобно рвање траје већ скоро четврт вијека и објективно доводи до пузајуће дезинтеграције, и о томе су сагласни и српски и хрватски и бошњачки, као и инострани аналитичари. Неки то третирају као пуку чињеницу, други над њом јадикују, трећи ликују, али је нико трезвен не оспорава као реалност. Ако се такав тренд настави, остаје једино неизвјесно колико ће још бити потребно времена да доведе до распада БиХ као крајње консеквенце, односно до „дисолуције као (једине логичне) солуције“.

Видимо, Звиздић, напротив, вели: „Неће доћи до било какве нове дезинтеграције. Процеси ће ићи ка интеграцији“. Нико, такође, и не говори о новој дезинтеграцији, него о старој која је одавно почела и даље траје, односно о дезинтеграцији која је већ 20 година на дјелу. А када каже да ће „процеси ићи ка интеграцији“, Звиздић своју тезу ставља у футур и тако прелази на терен неизвјесне будућности, у којој теоретски заиста може доћи и до преокрета од дезинтеграције ка интеграцији. Али, пошто за такав преокрет нема никаквог видљивог индикатора у политичкој стварности БиХ, испада да је управо Звиздић тај који „сања нешто што нема основа да ће се икада реализовати“.

МЕЂУНАРОДНО ПРАВО „МАЧКУ О РЕП“
Kао једини аргумент, овај Бошњак из СДА на функцији „премијера владе“ БиХ потеже отрцану причу западних дипломата да је „завршена архитектура Западног Балкана и да неће доћи до промјена граница.“ Да ли је Звиздићу промакло да ти, именом и презименом исти западни политичари подржавају сецесију „Kосова“, илити промјену граница у региону, а и његов партијски шеф Бакир Изетбеговић ономад је био најавио да ће признати нове границе у Србији.

Елем, могу се мијењати границе у Србији, а у БиХ не могу?! „Kосово“ може да оде, а Српска не може?! Да ли је Звиздић сметнуо с ума да је све до крвавог распада СФРЈ, коме су допринијели и Муслимани, важила резолуција KЕБС-а (сада ОЕБС-а) о непромјенљивости државних граница у Европи, а онда је под притиском Њемачке и САД дошло до „пуј пике не важи“. Сада су се у Шпанији поводом Kаталоније опет предомислили.

Звиздић има већ довољно стажа у високој политици да је могао да утврди да све те међународне конвенције могу да се да „вежу мачку о реп“, јер важе само онолико колико одговарају великим и супер великим, те зависе од констелације снага међу глобалним играчима. Зашто би БиХ била изузетак гдје ће се „међународна заједница“ досљедно држати било ког принципа? Тим прије што знају да више од пола њене популације на 75 одсто територије не држи баш много до њених граница и радије би се прикључили сусједним државама.

КОМШИЈСКИ СПОРОВИ НА КАПИТОЛУ И ЋАБИ
Једна од кључних грешака муслиманско-бошњачке политике у континуитету од Алије до Бакира Изетбеговића састоји се управо у томе што већ четврт вијека очекују да им Блиски исток и далеки Запад ријеше односе са првим комшијама. Најприје их је Цимерман као слабије гурнуо у грађански рат, затим их је Холбрук у Дејтону преварио да ће накнадно дохакати Републици Српској, па онда Хилари Kлинтон заварала да ће се као будућа предсједница САД „вратити незавршеним пословима у Босни“.

Али они и као Муслимани и као Бошњаци и као Босанци, и са Алијом и са Бакиром, упркос свему, не губе наду. Kако пише Нора Белов, „проблем је у томе што су Американци одузели Алији Изетбеговићу било какву мотивацију да се укључи у директне преговоре са лидерима српске и хрватске заједнице“. Исто важи и за Бакира, који такође гледа пут Вашингтона, Брисела, Анкаре и Ријада, умјесто пут Бањалуке и Груда, иако му је ономад крајње благонаклони Данијел Сервер објаснио да „САД имају преча посла него да се бакћу комшијским свађама у Босни“. Да ли је ишта боље са перспективним подмлатком СДА, какав је Денис Звиздић?

„Обзиром да у задње време јако пуно говоримо о неравноправности народа у БиХ, мислим да је дошло вријеме да се то питање отвори, али на један озбиљан, аргументован начин, да сви на сто ставе своје захтјеве, своје примједбе, своју пројекцију, своје жеље, свој поглед на тако једно важно питање у БиХ, али да закључци буду плод компромиса и релевантних чињеница. Ако сви полазимо од максималистичких циљева, онда не можемо говорити о унутрашњем договору“

Ове ријечи предсједника Савјета министара БиХ, упркос чињеници да је на почетку мандата, уз нос Српској, најавио премијештање још два министарства (образовање и пољопривреда) из ентитета у Сарајево, охрабрују да је, ипак, барем на осам мјесеци до истека мандата „дошао тобе“. Нажалост, већ у сљедећем пасусу пропада нада да је неко у Бошњака, послије рахметли Тихића, спреман на унутрашњи дијалог о будућности БиХ.

ГДЈЕ ЈЕ КОМЕ ЦРВЕНА ЛИНИЈА
„На првом мјесту ће увијек бити одбрана интегритета и суверенитета БиХ. То је нулти приоритет, то је црвена линија испод које се никада неће ићи. То је државност и јачање државотворности саме БиХ и свих њених државних прерогатива“, поручио је Звиздић.

БиХ није метафизичка категорија него топоним који може постати самоодржива демократска држава само консензусом три државотворна народа. Kоме је тај пројекат данас „приоритет“ и „црвена линија“? Бошњацима – да, али не и Србима и Хрватима. Неравноправност, коју баш као и Алија и Бакир и сам, свјесно или не, индиректно промовише, доводи у питање и сам опстанак БиХ. Ни Срби ни Хрвати неће бранити интегритет и суверенитет БиХ ако су незадовољни својим положајем у њој, а Бошњаци легитимно и реално могу да бране интегритет и суверенитет само пет кантона у којим чине већину, односно 25 одсто територије БиХ.

Изузев ако Звиздић не рачуна на 0,5 до 1 одсто Срба у РС и Хрвата у Херцег-Босни који желе да живе под доминацијом Бошњака. Због оне кобне мајоризације у Скупштини БиХ, којом су починили злочин против мира, односно изазвали грађански рат, Бошњаци се Србима никада нису извинили, иако упорно траже да се Срби њима стално извињавају због посљедица. Зашто? Зато што од ароганције да је цијела БиХ искључиво или прије свега њихова нису одустали ни када су наишли на оружани отпор и одржали се на свега 10 одсто територије.

РАТНИ И МИРНОДОПСКИ ЦИЉЕВИ АРМИЈЕ БиХ
У јуну ратне ’92, питам генерала Сефера Халиловића на сједници Предсједништва БиХ : „Шта је циљ борбе Армије БиХ?“ – „Да ослободи сваку стопу БиХ“. Опет питам: „Од кога Армија БиХ, коју великом већином чине муслимани, треба да ослободи западну Херцеговину у којој 95 одсто становништва чине Хрвати и имају своју ХВО?“ Мариофил Љубић, у својству в. д. предсједника Скупштине БиХ, одскочио је од столице: „Ако АБиХ крене тамо да ослобађа, ја одох да јој се супротставим“.

Алија је прекинуо расправу и одложио тему за другу прилику да је више никада не врати на дневни ред. Ни Бакир ни било ко од Бошњака у међувремену није био спреман да отвори ту тему до дан-данас. А сви проблеми БиХ и послије двије деценије само су варијације на ту једну те исту тему, у коју непрестано хоће да увуку Београд и Загреб.

„Не може у истој реченици стајати констатација да неко воли БиХ, или да је неко главни фактор или гарант мира и сигурности на подручју западног Балкана, а онда у тој истој реченици позвати на неопходност усвајања новог меморандума САНУ или новога начертанија. А сви знамо да су такви документи на овим просторима донјели рат, разарање, донјели стотине хиљада жртава“, нагласио је Звиздић.

По босанско-бошњачком премијеру, Начертаније и Меморандум, као и трећи неименовани документ, испадоше Мајн кампф у наставцима. Денис, јасно је, алудира на Декларацију о опстанку српског народа, која још није била ни написана. Позива се на Гарашаниново Начертаније, које никад није ни видио, и на Меморандум САНУ, који није прочитао.

Да јесте, знао би да два посљедња документа немају везе са Босном, а поготово са Бошњацима. Онај први, судећи по ријечи „опстанак“ у наслову, требало би да говори о страдањима српског народа под османском и хабзбуршком окупацијом, у два свјетска рата, посебно о истребљењу у усташкој НДХ, као и у грађанском рату ’92-’95, односно о томе како да Срби обезбиједе своју бољу будућност.

Е, тек тај документ би могао имати неке везе са босанским муслиманима, који су и настали током окупаторске исламизације хришћанске Босне. Kоји су, затим, под аустроугарском окупацијом сачували привилегије беговата у односу на хришћанску рају. Те који су за НДХ били „хрватско цвијеће“ и попуњавали домобранске, усташке и редове СС Ханџар дивизије. Денис и његови партијски другови из СДА слуте да би у Декларацији могло бити нешто и о томе и по њих неугодно, па се унапријед љуте.

Ипак, можда ће бити корисно да је, када буде написана и објављена, прочитају, иако кажу да „сви знамо да су документи попут Начертанија, Меморандума САНУ и Декларације о опстанку српског народа, донијели рат, разарања и стотине хиљада жртава“. Наравно, под условом да не очекују да Срби, умјесто да пишу своју националну декларацију, прихвате Исламску декларацију, коју је бошњачка странка на власти усвојила као програмски документ, а у којој је Алија написао да „муслимани када постану већина треба немуслиманима да наметну шеријат“.

НЕКО ВОЛИ АЈВАЗ ДЕДИНУ ПЕЋИНУ, НЕКО АНДРИЋ ГРАД
А што се тиче „љубави према Босни“, која наводно противрјечи Начертанију, Меморандуму и Декларацији, у БиХ се може прије свега вољети њена половина звана Република Српска. Могу се, такође, вољети стећци у Радимљи, Стара црква у Сарајеву, Андрићград у Вишеграду, требињски платани, боровина на Романији, Јахоринске зиме, Слапови на Врбасу, риболов на Бардачи, васкрсла спаљена црква пред Банским двором, ганге и гусле, Дучићева поезија и Ћопићеве приповјетке.

Не нужно и Ајваз дедина пећина у Ајватовици, Дервишка текија на Kовачима, Алаџа џамија у Фочи, Слатко ћоше на Башчаршији, проза Сафет бега Башагића, умовања Хасније Kјафије Прушћака, илахије и касиде. Није ли тако и обратно?

„Европска перспектива за регион Западног Балкана представља најмањи заједнички садржилац који, на неки начин, интегрише комплетан Западни Балкан и базира наше будуће потезе и приоритете на истом циљу, а то је чланство унутар ЕУ. БиХ ће на крају без обзира на опструкције и покушаје блокаде позитивних и европских процеса, бити чланица ЕУ и припадати породици модерних европских земаља, тамо гдје у ствари de facto и по свом положају и погледу на свет и припада.“

МУСЛИМАНИ И ЕВРОПСКИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ
Подсјетио бих Дениса на ране постдејтонске приче „међународних боснољуба“ да ће убрзаним пријемом ЕУ реинтегрисати БиХ, али Брисел није пристао ни на олакшице за Босну. Функционери ЕУ тврда срца нису ни спомињали рокове, него упозоравали да „прије стандарда нема ни статуса“. Кажу да у ЕУ примају само демократије, а БиХ је и после двије деценије – протекторат.

Тражили су добре односе са сусједним земљама, а БиХ их нема ни са комшијама унутар земље. По свему, БиХ ће бити на самом зачељу колоне кандидата и у степенованој ЕУ и дугорочно напредовати не даље од приправничког статуса, уколико икада и дотле добаци. Звиздић тврди да „БиХ припада породици модерних европских држава“. По свом географском положају – несумњиво, али „по свом погледу на свијет“, бар као цјелина, нисам баш сигуран.

Звиздић указује на „опструкције“ и „блокаде“, али инсистирање Бањалуке на механизму унутрашње координације на путу ка ЕУ не бих назвао тако. Прије бих рекао да РС и ХБ не журе у ЕУ по сваку цијену. „Херцегбосанци“ су, захваљујући домовницама и путовницама Хрватске, појединачно већ стекли статус грађана ЕУ, а та привилегија, са држављанством Србије, слиједи и грађанима РС наводно можда већ за осам година. Мада, Србији је више стало до KиМ и Русије, што је, испоставило се, неспојиво са пријемом у ЕУ, а Српској је важнија равноправност у БиХ него улазак БиХ у ЕУ.

Срби су се у Дејтону одрекли свог максималног захтјева да БиХ остане у скраћеној Југославији са Србијом, Бошњаци свог – за јединствену БиХ, а Хрвати свог – да Херцег-Босну прикључе матици. У дејтонском компромису стоји да се све може мијењати али само тространим консензусом. Прудски споразум су бојкотовали бошњачки представници у јаловом очекивању да ће им државу по мјери скројити САД и ЕУ, или Турска и Саудија, а не договор са комшијама Србима и Хрватима.

Ако се бошњачка страна враћа својим максималистичким захтјевима за јединственом БиХ, то даје право и другим двијема да учине исто. Да Хрвати повуку своје одустајање од Херцег-Босне и да Срби РС прикључе матици, а да Бошњаци својих пет кантона реинтегришу у унитарни и централозовани ентитет који би се звао „Јединствена Босна“.

За разговоре и договоре о заједничком минимуму, истина, никада није касно, али чини се да је протекло вријеме учинило да позиције са све три стране постану узајамно све удаљеније и све тврђе. А новогодишње поруке Дениса Звиздића нису их ни приближиле, ни омекшале. Напротив!

Ненад Кецмановић

Извор: anfor.org