За недељу дана од данас, 29 држава чланица „најуспешнијег савеза у историји“ састаће се како би прославили седамдесету годишњицу постојања алијансе. Ипак, није све у најбољем реду унутар НАТО-а. Уместо „самита“, окупљање на периферији Лондона сведено је на два дана. Због чега је дошло до скраћивања агенде?
Поред осталог, разлог је и страх да би председник Доналд Трамп могао искористити прилику да поремети спокојство савеза тиме што би поново критиковао Европљане због недовољног доприноса заједничком буџету за одбрану.
СУКОБИ У ЕВРОПИ
На стогодишњицу примирја у Првом светском рату, француски председник Емануел Макрон описао је НАТО као организам који је доживео „клиничку смрт“. Макрон сада отворено доводи у питање америчку посвећеност борби за Европу и говори о „истински европској војсци“, где би француски нуклеарни потенцијал био у могућности „да самостално брани Европу.“
Прича се да је немачка канцеларка Ангела Меркел – чија држава на одбрану одваја 1,4 БДП-а иако се од почетка Хладног рата ослањала на САД и НАТО кад је у питању заштита од Русије – бесна због „реметилачке политике“ француског председника.
Такође, у Британији су за почетак децембра заказани национални избори. Иако Лабуристичка странка остаје посвећена НАТО савезу, њен лидер Џереми Корбин није баш Клемент Атли, који је Британију увео у НАТО кад је тај савез рођен 1949. године. Корбин је довео у питање релевантност НАТО-а у постхладноратовско доба. Никола Стерџон, потенцијална партнерка нове лабуристичке владе из Шкотске националне странке, тражила је распуштање британске подморничке базе Тридент у Шкотској, као предуслов за подршку њене партије лабуристима у Парламенту.
У Лондону ће такође бити присутан и Реџеп Тајип Ердоган, турски председник. Након покушаја војног пуча 2016. Ердоган је из војске и свог режима одстранио на хиљаде људи, похапсио више новинара од било ког аутократе, од Путина купио ПВО систем С-400 за потребе турске против-ваздушне одбране и наредио америчким снагама да му се склоне са пута кад је извршио инвазију на северну Сирију, убијајући курдске борце који су крварили и гинули у америчкој кампањи рушења калифата Исламске државе.
Током Хладног рата НАТО је уживао широку подршку Американаца и Европљана, што је и разумљиво. СССР је имао 20 дивизија стационираних у Немачкој, опколио је западни Берлин и окупирао источну обалу Елбе, на удаљености са које се може дејствовати према Рајни. Али тај Хладни рат одавно је завршен. Берлин је слободна и уједињена престоница Немачке. Варшавски пакт је распуштен, а све његове некадашње чланице придружиле су се НАТО алијанси. Совјетски Савез се распао на 15 држава. Комунистичка Југославија се распала на седам држава.
Борбени дух комунизма је мртав у Европи. Због чега смо онда ми Американци и даље присутни тамо? Од краја Хладног рата удвостручили смо величину НАТО-а. Увели смо у алијансу балтичке републике Естонију, Летонију и Литванију, али нисмо Финску или Шведску. Обавезали смо се да ћемо се борити за Словенију, Хрватску, Албанију и Црну Гору, али не за Србију, Босну или Северну Македонију. Румунија и Бугарска су чланице НАТО-а, али не и Молдавија и Белорусија.
Џорџ Буш млађи држао је Америку ван руско-грузијског сукоба око Абхазије и Јужне Осетије 2008. године, док је Барак Обама одбио да пошаље смртоносно оружје Украјини како би повратила Крим, Луганск и Доњецк, иако је сенатор Џон Мекејн желео да САД ускоче у оба поменута конфликта.
СМРТНО ОЗБИЉНА ПИТАЊА
У саслушањима Обавештајног одбора Представничког дома у вези Трамповог опозива, службеници који раде у иностранству говорили су о „руској агресији“ против наших украјинских „савезника“ и о угрожености наше „националне безбедности“ у овој борби. Али када је то Украјина постала савезник чије територијалне ратове морамо подржати војном помоћи, ако не и војном интервенцијом? Када је кијевска управа над Кримом или Донбасом постала од кључне важности по националну безбедност САД, ако имамо у виду да је Русија контролисала Украјину готово без прекида од Катарине Велике у 18. веку до Михаила Горбачова крајем 20. века?
Један од разлога због којих је Трамп председник јесте што је поставио провокативна питања о НАТО-у и Русији која су остала неразјашњена три деценије, с обзиром да је америчка политика била на аутопилоту од Хладног рата. А ова питања која остају без одговора су смртоносно озбиљна.
Да ли заиста верујемо да би САД напале бродове, авионе и трупе државе наоружане хиљадама тактичких и стратешких нуклеарних глава ако би Русија умарширала у Естонију? Да ли би савезнице НАТО-а, Шпанија, Португал и Италија објавили рат Русији?
Из солидарности према матичној држави Британији, Канада је 1914. и 1939. објавила рат Немачкој. Да ли би се Канада Џастина Трудоа одазвала на позив НАТО-а и објавила рат Путиновој Русији због Естоније и Летоније?
Данас због НАТО-а имамо обавезу да ступимо у рат због 28 држава. А интервенционисти који су нас увукли у Ирак, Сирију, Либију и Јемен желе да се америчке ратне гаранције прошире и на друге државе које се налазе још ближе Русији.
Једног дана неко ће се позвати на једну од тих ратних гаранција, и тада бисмо могли схватити да амерички народ није био свестан преузетих обавеза, и да није вољан да их испоштује, нарочито ако то подразумева велики рат са нуклеарном силом.
Патрик Бјукенен
Превео Лука Угрица
