Блискоисточна америчка деструкција се, упркос поразима и изазваним несрећама, наставља. Следећа жртва америчког империјалног политичког насиља на Блиском истоку би, по свему судећи, могао да буде Кипар. У том новом походу Америка очекује пре свега подршку Грчке, земље кипарских етничких сродника.
Недавно је у Комитету америчког Сената за међународне односе усвојен предлог закона којим би се допунила ранија Нова стратегија за Источни Медитеран а његов предлагач је сенатор демократа из Њу Џерзија Боб Мендез против којег је Федерални истражни биро (ФБИ) водио истрагу због корупције. Истрага је обустављена када је Мендез покренуо иницијативу Закона о стратегији у Источном Медитерану. Тај предлог је усмерен против Кипра и у њему се тражи да се та земља присили на избор између Америке и Русије.
Формулација је да би Кипар дефинисао своју политичку и економску будућност. Истовремено се предлаже да Америка коначно прихвати да је северни део Кипра под контролом Турске, а да се јужни (грчки) определи за Америку. У основи, ако тај Закон на крају буде и усвојен, то би значило уцену Кипра да се определи за америчку заштиту од наводне војне претње Турске и да више не дозвољава пристајање војних бродова Русије у кипарским лукама, као и да блокира сав новац који припада Русима и укине руске инвестиције.
ОКУПАЦИЈА ГРЧКЕ И КИПРА
Предлаже се такође укидање ембарга на продају оружја кипарским Грцима. Ембарго је Америка увела још 1974. године, али само под условом да Кипар прекине све везе са Русијом. Траже се такође додатна средства како би Америка могла да утиче, или контролише, медије на грчком језику, и на Кипру и у Грчкој, а и санкције за свештенике Грчке цркве који се залажу за блиске везе са Руском православном црквом и јавно су против новоформиране цркве у Украјини. Предвиђају се и стипендије за војне официре и студената, „будуће лидере“ Кипра.
Истовремено са формулисањем тог новог закона америчка администрација је обавестила Грчку да планира даљу окупацију Крита, где је велика америчка база, као и проширење базе у Лариси и других војних инсталација широм земље. Предложени Закон је до сада највећа идеја окупације Грчке и Кипра још од Другог светског рата.
Идеја окупације Кипра је доста стар амерички пројекат. Интензивиран је био током председниковања Баракa Обамe и главни оперативац је била тадашња висока функционерка Стејт дeпартмента Викторија Нуланд. Она је вршила велики притисак на Кипар да постане члан НАТО пакта, чиме би та земља била увучена у арсенал америчког слуганства. Нуланд није успела, али је занимљиво да је њен главни оперативац у Украјини Џефри Пјат сада амерички амбасадор у Грчкој. А за планове према Кипру Америка очекује кључну подршку од Грчке.
„СПОРАЗУМ ВЕКА“
Пројекат освајања Кипра је оживљен у администрацији председника Доналда Трампа, а његов носилац је Трампов зет и саветник Џаред Кушнер. Кипар је, наиме, постао део бучно најављеног „Споразума века“ о Изреалу и Палестинцима. Позадина тог „Споразума века“ је економија, новац, сакривена кроз политичку визију мира, па је тако и окупација Кипра део те у основи пословне политике Вашингтона. То је пре свега економски пројекат Америке и Израела. Као и обично када је Америка у питању, политика је само маска а новац је суштина.
Изговор је такође да економска корист донети и политички оквир. Основни носилац те економске суштине „Споразума века“ треба да буде такозвани Египатски енергетски форум путем којег би прво кроз енергију Израел требало да буде интегрисан у блискоисточни регион, а потом и економски и чак политички. Идеја је да се повежу капацитети гасног налазишта Левијатан у водама Израела и новог гасног поља Зор у Египту. Од Египта би гасна инфраструктура ишла до Израела, где би било кључно чвориште, а одатле на Кипар, где би било повезано налазиште гаса у кипарским водама. А онда би подводни гасовод ишао до Грчке, одакле би се ишло ка Европи. Део пројекта би требало да буду и палестинске власти и Јордан, а притисак се врши и на Либан, али и Кипар, Грчку и Италију.
У основи амерички план је да се преко чворишта гаса у Израелу створи економски зависност Египта, Палестинаца и Јордана од Израела. Другим речима, наводни „Споразум века“ је посао и није ништа друго до покушај спасавања Израела у новим околностима када су његове позиције ослабљене, као и настојање да се одржи присуство и моћ Америке а да све то неко други плати и донесе добру зараду америчким компанијама и „експертима“. Нема ту никаквог мировног пројекта, у ствари Палестинска држава се и не спомиње него се рачуна на корупцију међу палестинским вођама. Палестинске власти су практично банкротирале и преживљавају само захваљујући помоћи Саудијске Арабије, а они у Гази зависе од Катара. Висину помоћи и време уплате одређује Израел јер се тај посао ради уз његову сагласност.
У Вашингтону, где је цели пројекат у надлежности Националног савета за безбедност, верује се да је то стратешка шанса Америке да обузда и смањи утицај Русије на Блиском истоку и да елиминише зависност Европе од руског гаса. Кроз ту призму би требало да се гледа и на учестале састанке Грчке, Бугарске, Румуније и Србије о изградњи међусобних гасних инсталација, као и на договор Грчке и Бугарске да изграде заједничку гасну инфраструктуру до грчке луке Александрополис. И те идеје су да се елиминише Русија из енергетског снабдевања Балкана. У преводу, све је усмерено ка бенефиту Израела и америчких компанија, а изнад свега против Русије.
ЖЕЉЕ И МОГУЋНОСТИ
Тако је то замишљено, али да ли је и могуће? Основни проблем је што ни у Израелу ни у Египту нема довољно гаса за те планове. Да би ти планови били реални потребно је много више гаса од количина које су сада на располагању, неопходно је још много гасних налазишта. Мала је, међутим, вероватноћа да ће их и бити. Египат није много заинтересован за нова налазишта, а Израел је расписао понуду за шира истраживања али је мали интерес инвеститора. Неизвесно је, такође, како ће се развијати околности са налазиштима у водама Кипра јер спор са Турском – и њеним оценама да део припада и њој – се разбуктава. Још је нереалнији план да би тај пројекат могао да елиминише руски гас у Европи. Европска унија (ЕУ) није заинтересована за изградњу гасовода од Кипра до Грчке јер је веома скуп. Процена је да би коштао око седам милијарди долара.
Уз то, постоје и геополитички проблеми. Иако је Египат прихватио амерички гасни пројекат, није извесно како ће се околности даље развијати. Та земља је иступила из америчког Блискоисточног стратешког савезништва (МЕСА), пројекта усмереног против Ирана. Истовремено, Египат интензивира везе са Русијом и недавно је наручио руске авионе Сухој-35. Египат је све ближе Русији, а ни Јордан није баш заинтересован да енергетски потпуно зависи од Израела. Америка се нада учешћу и Либана, што је, међутим, мало вероватно. Генерално, земље Блиског истока у постојећим околностима нису спремне да буду део антируских пројеката. Мало је, дакле, вероватно да ће „Споразум века“ успети, али Америка неће да одустане.
ИНСТРУМЕНТ УЦЕНЕ
Ту би највећа жртва ипак могао да буде Кипар који поново доспева у вртлог геополитичких игара. Истовремено, америчке процене су да је та земља релативно лака мета, а у светлу промена на Блиском истоку и доста погодна за инсталирање америчких интереса. Утолико пре што на Кипру већ постоје две британске базе које су део споразума о независности из 1962. године. Уз то, независно од судбине „Споразума века“, налазиште гаса у кипарским водама је важно за америчке компаније, са којима та земља већ има уговоре, па би се и то лако претворило у „амерички национални интерес“. А са тиме долазе и притисци за војним присуством.
Кипар није важан само због гасних послова него у новим околностима и у контексту погоршања односа између Америке и Турске. Кипар би могао да буде инструмент америчког уцењивања Турске и одржавања напетости. Али кипарски министар одбране Савас Ангелидис је изјавио да Кипар неће прекинути сарадњу са Русијом и пристајање руских бродова, као ни пловила трећих земаља, иако то тражи Америка. За Кипар је посебно осетљиво питање присуства америчких војних снага јер према гасном пројекту те инсталације треба неко и да обезбеђује због могућих „терористичких напада“. То је окупација.
Наравно, неизвесно је шта ће бити са целим пројектом, али Кипар, генерално, има веома мало маневарског простора. Земља јесте чланица ЕУ али то не може много помоћи. Највећи проблем је што је Кипар део еврозоне а Американци преко своје финансијске инфраструктуре на берзама могу много да утичу на кипарске финансије које су у еврима. Американцима је важна стратешка позиција те земље, пре свега њена географска близина Сирији и Либану. Све сугерише да Кипар као следећа америчка мета неће моћи да избегне америчку блискоисточну деструкцију.
СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ
