Кризе у три тачке постсовјетског простора, посебно у Нагорно Карабаху, који је кавкаско буре барута, могу се схватити као покушај Запада да уздрма Организацију уговора о колективној безбедности и Русију увуче у ситуацију кад ће, шта год урадила, бити на губитку, сматра бивши министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић.
У три чланице ОДКБ-а – Белорусији, Јерменији и Киргизији превирања и даље трају. У Белорусији и Киргизији потреси су изазвани непризнавањем резултата председничких односно парламентарних избора, док је Јерменија у сукобу са Азербејџаном око спорне области Нагорно-Карабаха, где већ другу недељу букти рат несмањеном жестином.
Кавкаска замка за Русију
После санкција и приближавања НАТО границама Русије, рат на Кавказу, који је одувек био неуралгична тачка и слично Балкану, нека врста бурета барута, јесте тип замке, што и Русија осећа због чега се, сматра Јовановић, Москва уздржава о директног изјашњавања око сукоба у Нагорно-Карабаху. Међутим, по његовом мишљењу, то је потенцијално и удар на ОДКБ.
„Да би та организација одржала кредибилитет, мора да покаже одлучност, не мора мишиће. Ако пак то изостане онда губи кредибилитет не само у очима чланица него и код других који би могли очекивати њену подршку и заштиту. Ово је сложена ситуација, а Русија мора да има поглед у свим правцима да би могла тачно да оцени шта јој је у интересу“, верује Јовановић.
Саговорник Спутњика потресе у блиском комшилуку Русије ставља у шири контекст покушаја њеног слабљења тиме што би се она „запошљавала на више тачака истовремено“, а све с дугорочним циљем да се стратешки одвоји од Кине и приволи на приближавање Западу.
Русија помиритељски фактор
По оцени Ђуре Билбије, главног уредника портала Факти, Русија има много разлога да буде помиритељски фактор у кризама које су у току, јер је историјски везана за те земље. Такође, велики број људи из тих земаља живи у Русији.
„Додатни разлог је да се не дозволи продор других сила на јужни Кавказ. Русија не сме да допусти да се ту појави геополитички вакуум који би попунио неко други, или неко велико тумбање“, каже Билбија, указујући да део аналитичара сматра да иза заоштравања ситуације у Нагорно-Карабаху, или како га Јермени зову Арцаху, стоји Турска и њене неоосманистичке амбиције.
Јермени, штавише, тврде да 150 елитних официра турске војске де факто руководи азербејџанском војном силом, прецизира Билбија. Он изражава наду да у војним дејствима око Карабаха неће бити пређена црвена линија што би био јерменски напад на језеро и брану електране код азербејџанског града Мингечевира, односно азербејџански напад на атомску електрану удаљену тридесетак километара од Јеревана.
„Надам се да до тога неће доћи јер су и руски председник Путин и француски председник Макрон поручили странама у сукобу да не користе та крајња средства а азербејџанском председнику Илхаму Алијеву да рат не сме бити пренет на територију Јерменије“, додаје наш саговорник.
Билбија објашњава да је, што се тиче Јерменије, сукоб у Арцаху малтене питање „бити или не бити“ јерменској државности, те да је највише на шта Јермени могу пристати предлог који се већ помиње: да се Азербејџану врати шест општина прикључених као безбедносна тампон-зона Карабаху, а да Азербјеџан призна независност те територије која би задржала коридор према Јерменији.
Што се тиче ОДКБ, Билбија подсећа да је за међународно право Карабах проблем између Јермена и Азербејџана и да формално ни Русија, ни ОДКБ не могу да се мешају.
Борба голих интереса уместо демократије
Коментаришући постизборну кризу у Киргизији, Ђуро Билбија објашњава да је реч о клановској борби између северњака и јужњака и да се фактички у тој земљи не може говорити о реалној демократији него пре о борби голих интереса одређених група. Он сматра да ни поновљени избори неће донети ишта бољу ситуацију од „шминкања хаоса“.
Владислав Јовановић очекује да би се слична оспоравања изборних резултата могла догодити и у још две постсовјетске земље које очекују председнички избори, у Молдавији (11.октобра) и Таџикистану (1.новембра).
На питање да ли објашњење за то треба тражити у мањкавости модела западне демократије или њиховој неприменљивости на евроазијски простор, Јовановић истиче да је разлог пре чињеница да је бивши совјетски простор премрежен интересима Запада у настојању да се створи што већи отпор њиховом приближавању Русији.
