Да ли је Русија дигла руке од Запада?
На крају свог другог председничког мандата, Роналд Реган, који је Совјетски Савез звао “империјом зла“, мотао се по Црвеном тргу док су га Руси тапшали по леђима. Блаженство је било бити жив у тој зори. А како смо искористили резултате наше победе у Хладном рату?
Овог месеца је доживотни кинески председник Си Ђинпинг стајао поред Владимира Путина док је 3,000 припадника кинеских трупа учествовало у маневрима са 300,000 руских војника, 1,000 авиона и 900 тенкова на највећим руским војним вежбама у 40 година. Била је то директна порука Истока Западу.
ЈАЛОВЕ НАДЕ
Успеси Ричарда Никсона, када је привукао себи Кину у доба Хладног рата, и Роналда Регана када је тријумфално окончао Хладни рат, сада су историја. Бољшевизам је можда мртав, али је руски национализам, пробуђен НАТО продором ка древним руским границама, жив и здрав.
Изгледа да је Русија дигла руке од Запада, помиривши се са чињеницом да су се изјаловиле њене наде у нормализацију односа са САД под председником Доналдом Трампом.
Амерички амбасадор у Уједињеним нацијама Ники Хејли жестоко критикује Русију због тајне трговине са Северном Корејом јер се тиме крше санкције УН-а. „Лагање, варање и дрипачко понашање постале су нове норме руске културе,“ изјављује Хејли. Хладни рат не може бити хладнији ако се култура једне државе клевеће као морално ништавна.
САД су најавиле да би могле да дотуре поморско и против-ваздушно оружје Украјини пошто је Русија упозорена да прекине са инспекцијама бродова који плове Црним морем – кроз Керчки мореуз – у Азовско море. Овај пет километара широки мореуз налази се између Крима и Керчког полуострва. За Русе, обе обале овог мореуза представљају руску националну територију. Уз америчку помоћ, Украјина је одлучила да изгради поморcку базу на Азовском мору, како би “створила услове да одбије агресивне акције Руске федерације у овом региону“.
Кијев поседује неколико патролних чамаца у Азовском мору, а још неколико њих биће пребачено у наредним месецима. Русија може да потопи те чамце и збрише ту базу за пар минута. Да ли ћемо послати нашу морнарицу у Црно море да би заштитила украјински поморски интегритет у мору које је историјски руско као што је Залив Чесапик историјски амерички?
Пољска је ове недеље позвала САД да подигну главну базу на њеној територији коју би платила две милијарде долара и назвала “Форт Трамп“. Трампу се, изгледа, свиђају идеја и име.
РУСИЈА НЕЋЕ ЗАУВЕК ПОПУШТАТИ
Једном је одлука Буша Млађег да постави антиракетни одбрамбени систем у Пољској навела Русију на контра-потез: инсталацију нуклеарних Искандер крстарећих ракета у Калињинград, некадашњу немачку територију на пољској северној граници, коју је Стаљин анектирао на крају Другог светског рата.
На Балкану, упркос руским протестима, САД приближавају Македонију НАТО пакту. Али пре него што Македонија буде могла да се прикључи, пола њених бирача мора да изађе на референдум 30. септембра како би ратификовала промену имена државе у Северна Македонија. Тај потез је учињен како би се смекшала Грчка која сматра постојбину Александра Великог својом територијом.
Који је наш правац у вези свега овога?
Не провоцирамо ли „малкице“ Русију регуларним упадима у источни Балтик и Црно море, могућношћу нове базе у Пољској и повећањем војне помоћи Украјини како би се борила са проруским устаницима у Донбасу и руском морнарицом у Азовском мору? Да ли смо сигурни да ће се Русија увек повлачити?
Када је Грузија мислила да може да протера руске мировне трупе и анектира отцепљену Јужну Осетију, напала је у августу 2008. године. Руска армија је разбила и избацила Грузијце за 48 сати. Џорџ В. Буш је паметно урадио што није послао ултиматум или трупе. Игнорисао је јастребове у својој партији који су га нахушкали на највећи дебакл свог председниковања – Ирак.
Шта је заиста америчка велика стратегија према Русији? Оно што би се могло назвати Мекејновим крилом републиканске партије тежило је да Украјину и Грузију увуче у НАТО, што би довело до тога да изоловање Русијe постане константа америчке политике. Да ли су Американци свесни цене и ризика који иду уз овакву политику? Каква је вероватноћа да ће Русија заувек попуштати пред америчким захтевима? И нисмо ли се данас развукли на све стране?
Наш допринос светској економији је значајно опао од Регановог доба. Наш дефицит се приближава трилиону долара. Наш дуг је набујао до 100 одсто БДП. Буџетске повластице троше наше национално богатство.
Посвећени смо сузбијању две највеће силе, Русије и Кине. Војно смо везани у Авганистану, Ираку, Сирији и Јемену, са ратнохушкачком партијом која удара у бубњеве за још један, већи рат – са Ираном. И за то време кажњавамо супарнике и савезнике јер не следе наше управљање Западом и светом.
Када се сагледа америчко глобално ангажовање, које се у великој мери проширило након победе у Хладном рату, само једна реч пада на памет – неодрживо.
Патрик Бјукенен
Превео Стефан Бранисављевић
