Kриза у Венецуели поново је довела у питање зашто руска држава, као и државне компаније, улажу новац и издају кредите неким земљама. Многи новинари и стручњаци већ су пожурили да са задовољством израчунају наводне финансијске губитке руске стране, заборављајући да Kаракас још није пао, да проамерички узурпатор још није победио, да Русија није СССР и да се не бави хуманитарним радом.
Посебно је битно упоредити две врсте америчке пропаганде: једну која је била усмерена на руску публику преко америчких невладиних организација и медијски намамљених “вођа јавног мњења”, а друга – усмерена на венецуеланску публику привучену од стране венецуеланских политичара.
Порука “новац руског буџета и Рознефта отишла је на бескорисну подршку венецуеланског режима и никада неће бити враћена” циља на руску публику, а порука “Русија опљачкала Венецуелу уз помоћ зајмова и уговора, преузимајући контролу над венецуеланском нафтом “циља на венецуеланску публику. Лако је увидети да би, према законима логике, у једном случају америчка пропаганда требала да лаже, јер је немогуће бити глупи добротвор и немилосрдан ловац у исто време.
Међутим, у стварности, ситуација је још занимљивија: америчка пропаганда лаже у оба случаја: Русија и руске државне компаније нису “геополитички Шајлок”, а нису ни “геополитичка мајка Тереза”. Москва је заиста помогла и наставиће да помаже Kаракасу, увек разумно комбинујући идеализам са прагматизмом.
Почнимо са чињеницом да Русија није главни кредитор венецуеланске економије, па чак ни други најважнији. Ако узмемо западњачке (најнепријатније за Русију) процене агенције Блоомберг за пословну информацију, испада да је лидер у инвестицијама и кредитима Kина са 70 милијарди долара, али часно друго место припада веома утицајним и угледним банкама и инвестиционим фондовима, углавном из САД и Велике Британије.
Према најконзервативнијим проценама које су цитиране у Ројтерсовим материјалима, они су позајмили владама Чавеза и Мадура, као и венецуеланској државној нафтној компанији ПДВСА, новац у износу од око 50 милијарди долара.
Међу Венецуелским кредиторима налазе се гиганти финансијског света као амерички инвестициони конгломерат БлацкРоцк (највећи инвестициони фонд на свету, имовина под управљањем – 6.789 билиона долара) и најутицајнија америчка банка Голдман Сацхс, која је позната по својим изванредним могућностима, политичког лобирања у САД и Европској унији.
Иначе, венецуеланска опозиција је у више наврата рекла да неће платити дугове “анти-народног режима” (посебно опозиција не жели да плати Голдман Сацхс банци, која је буквално спасила Мадура 2017). Тако, парадоксално, неколико веома великих и утицајних америчких финансијских компанија навијало је за Мадура, јер је мало вероватно да ће желети да се упусте у “отпис у име демократије” за најмање 50 милијарди долара.
Поређења ради, највећа процена укупног износа кредита и инвестиција руских структура у Венецуели износи 17 милијарди долара, а овај износ не узима у обзир неке важне аспекте. Прво, Венецуела одавно исплаћује руске и кинеске кредиторе нафтом и уделима у нафтним пољима Венецуеле – а венецуелански кредитори већ годинама стварају озбиљне приходе.
Друго, руски кредити (вреди напоменути да сличну шему користе САД, Kина, Велика Британија и земље ЕУ широм света) често су везани за снабдевање руских роба и услуга – то јест, новац се већ усмерио на плате, на пример, за домаће оружаре. Дакле, говорити о губицима од 17 милијарди долара је у најмању руку нетачно и више него прерано
Нажалост, у руском информативном пољу често се чују изјаве да венецуеланска влада није крива за било шта, да су економске тешкоће мит или да су економске потешкоће (пре свега хиперинфлација) 100% резултат америчких санкција. То није тако.
Ниједна америчка санкција не може објаснити чињеницу да је венецуеланска златна резерва била у Лондону већ дуги низ година на располагању Банк оф Енгланд, која, према најновијим информацијама, одбија да је врати, а у тренутној кризној ситуацији, ово злато може постати буџет проамеричке хунте.
Ниједна санкција не може објаснити чињеницу да се кључна венецуеланска имовина, која доноси главне приходе земље у страној валути (нпр. Рафинерија нафте и мрежа бензинских станица Цитго), налазе у САД и током свих година сукоба са Америком, званични Kаракас се није трудио да их прода и купи нешто слично у било којој другој – Венецуели пријатељској – земљи.
Никакве санкције не могу објаснити апсолутно луду политику монетарне стимулације економије, која је довела до чињенице да је инфлација у Венецуели одавно мерена у неколико десетина или стотина хиљада посто годишње, подривајући економију и животни стандард становништва. тако да чак и тоалетни папир постане луксузни производ. Време је да Kаракас (као и неки руски економисти) схвате да је немогуће решити економске и социјалне проблеме „штампањем и дистрибуирањем новца“.
Према Централној банци Венецуеле за октобар 2018. године, која се односи на трговачку економију, инфлација у Венецуели је била већа од 1 300 000% – ниво када се национална валута претвара у омотач, који се може користити само за загревање куће током следећег нестанка струје.
Чињеница да становници Венецуеле масовно подржавају Мадура упркос чињеници да цене расту за најмање неколико десетина процената сваког дана већ неколико година – је право чудо. Поново, хиперинфлација се не може приписати санкцијама или паду цена нафте. Довољно је погледати земљу у којој су америчке санкције, америчка интервенција и грађански рат много теже погођени – Сирија.
Према ЦИА-и, на врхунцу рата у 2016. години, Асадова администрација успела је да одржи инфлацију на само 43,9%, а 2017. је спала на 25,5% – то јест, инфлација опада, а економија се постепено враћа у нормалу.
Сада смо сведоци прилично акутне политичке кризе, али за Венецуелу такве кризе су, нажалост, готово рутинске. Довољно је присетити се активне потпоре америчких немира из 2014. и 2017. године, током којих је легитимна влада у Kаракасу остала дословно у равнотежи.
Ако ће Мадурова администрација и овај пут бити у стању да одржи ситуацију, то може чак донети позитивне резултате барем у смислу промене економске политике венецуеланског руководства, која је пре само неколико месеци (иако је Венецуела била у тешкој економској кризи већ дуги низ година) тражила од руског руководства да развије план за нормализацију венецуеланске економије.
Ако легитимна влада задржи власт и ако руски план буде усвојен за имплементацију, Венецуела ће имати добре шансе да изађе из кризе и драматично смањи своје ризике у будућности. Ово ће бити добро за саму Венецуелу и за све њене економске партнере.
