Подељеност у неком друштву најчешће произилази из дубоких неслагања, најпре идеолошких. Имамо и друге видове подељености, од националне и верске, но када говоримо о Србији подељеност је увек базирана на идеолошким разликама. Србима је подељеност постала устаљена, скоро као добар дан, а доказ томе је чињеница да се код Срба Други светски рат још увек није завршио, односно подела на четнике и партизане живи пуним плућима и данас. Не бих овде улазио на наше династичке поделе и жестоке сукобе присталица династије Обреновић и Карађорђевић, јер и током владања тих династија понајпре су поделе избијале у друштву на основу страначке припадности. Ипак, хајде да се базирамо на данашњу Србију и да објективно сагледамо да ли је Србија истински подељено друштво или је то ипак пропаганда и жеља одређених политичких структура, па и одређених страних држава, које у тој подели виде своје место под сунцем и слабост Србије.
Тезу о подељеној Србији највише заговарају лидери протеста, тврдећи да је Србија дубоко подељена и да они у тој Србији немају никаква права. Одмах се на овакву тезу надовезује питање- по ком основу је то Србија подељена и кога они заправо представљају? Немогуће је разлучити која је политичка идеја протеста, јер суштински никакве политичке идеје после пуних десет недеља нисмо чули. Програм не постоји, а не постоји ни било какво усмерење шта је циљ протеста. Једино што се може чути су пароле у облику отрцаних фраза, разна општа места и невиђена мржња према властима, односно према самом Александру Вучићу. Да не будем скроз критичан према тим људима, један захтев су ипак истакли, а он је да Вучић оде. Додуше, нису објаснили како да оде и зашто, јер је пре две године убедљиво победио на изборима и има пун легитимитет за даље обављање своје функције у складу са Уставом, но ваљда је та чињеница гора по њега, јер како се на протесту може чути њих не занимају ни избори, ни легитимитет, нити било шта. Уколико протест сагледавамо кроз идеолошку призму он је крајње шаренолик, па сходно томе не може се закључити да ли је он усмерен ка левици, десници или центру. Отуда, тешко је замисливо да ти људи могу да истакну било какву идеолошку разлику наспрам власти. Ту има свега, од екстремних комуниста, анархиста, либерала, па до крајње десно опредељених људи. По први пут имамо незабележену ситуацију да поједини скојевци шетају руку под руку са љотићевцима или равногорцима. Додуше, питање је да ли они уопште ишта разумеју шта су уопште сви ти покрети представљали.
Сагледавајући изборне резултате, тек у тој ситуацији не можемо говорити о подељеној Србији, јер подршка према Вучићу и власти чији је он предводник је више него изражена у односу на изразиту мањину која долази на протесте. Да будем прецизнији, на самим изборима разлика између првопласираног и другопласираног је умела да буде и по 40 процената, а ако се додају још и коалициони партнер, тешко је замисливо да је Србија подељена, већ напротив прилично јасно је опредељена за опцију коју Вучић предводи.
Оно што власт не сме да подцени, без обзира на чињеницу да се не може говорити о подељеној Србији, то је жеља мањине да Србија буде подељена. Мањини са протеста је више него јасно да на било којим изборима они немају шта да траже, јер свакако добијају истраживања и виде у ком се правцу креће њихова популарност. Међутим, они морају нешто да предузму како би били примећени и како би били у жижи. Рачунају да је њихова упорна борба и отпор према властима, мада још недефинисан због чега се такав отпор пружа, дугорочно њихова шанса. С обзиром да после десет недеља са протестом у квалитатином смислу нису мрднули напред, они ће морати да изазову некакав екцес како би дали до знања да се наводно за нешто боре. Не би ме чудило да после вешала и најаве лустрирања рецимо заиста и физички нападну неког од активиста или функционера власти. Њима је насушно потребан сукоб, јер само у тој варијанти они имају шансу да опстану на политичкој сцени. Уосталом, тако нешто одговара и највећим западним силама, посебно овима што се са лидерима протеста сусрећу по хотелима, јер на тај начин се слаби Србија и њена позиција у преговорима око Косова и Метохије.
Са друге стране присталице власти, односно присталице изразите већине, морају да гутају кнедле и да трпе терор ове мањине. По сваку цену то морају да ураде. Не смеју да одговарају на прозивке, увреде, па чак и на физичке нападе, јер било шта што би се уперило против изразите мањине у старту је минус за власт. Свакако, тако нешто је ужасно тешко, јер ником није пријатно да чита твитове у коме му неко псује мајку, децу, породицу, у коме му прети вешањем и лустрирањем, но то је једина шанса да власт у овоме не буде окрњена и да се сачува преко потребан мир. Између осталог, молим присталице СНС да тако поступају и да буду максимално толерантни.
На крају, да закључим, Србија није подељено друштво, бар не по питању данашње политике. Једина подељеност о којој може да се говори је она из Другог светског рата која нажалост још живи. Србија тренутно преживљава покушај изразите, неретко и крајње агресивне, мањине да галамом створи представу да смо подељено друштво, јер за њих је та подела шанса да ућаре неки политички поен. Бићу још отворенији, Србија је више него двотрећински јединствена што се политичког погледа тиче и то је оно на шта се сада врши највећи атак, јер јединство српског народа се мора разбити како би Србија била што слабија. Зато је одговорност власти у овом моменту велика, јер то јединство мора да очува и са друге стране да истрпи све атаке који понекад прелазе границу доброг укуса.
Владимир Ђукановић
