Да ли је Божији дар људској раси ова пандемија која нас је задесила или је казна? Било како да је, дато нам је време да се преиспитамо шта смо постали и шта смо били. Могуће да нађемо решење за после овог времена превеликих и неоправданих жеља, неморала, стечених потрошачких навика, разврата, итд… Да ли се пакао доселио на планету земљу? Изгледа да јесте.
Враћа се време мог детињства. Рођен сам у једном селу од четири хиљаде становника при крају другог светског рата. Шесто сам дете, а рођен сам захваљујући спретности и храбрости свога оца који је почетком 1944. побегао из Мађарског радног логора и вратио се у родно Госпођинце. Његов рођени брат није био те среће. Убијен је у Новосадској рацији 1943. год. Трећи и најмлађи од браће протеран је из усташке државе (Вуковар).
Сада, ако је слика тога времена јаснија, да кренемо редом…
Држава излази из рата скоро уништена људским потенцијалом, а о економским последицама и да не говорим. Стање слично данашњем са једном огромном разликом. У то време је постојала огромна жеља да се обезбеди боља и срећнија будућност становницима ових простора. Моје сећање тог времена је да је било много деце, да је било такође радости и међу старијима, а и код деце. Људи су били вредни и није им било тешко радити. Новац није био највећа вредност. Био је неопходан, али не по сваку цену. Морал и поштење су били на првом месту. Куће се нису закључавале, а и када се закључају на довратнику је био ексер на који се качио кључ. Лопова није било или врло ретко и знало се ко су. Дворишта кућа су била пуна стоке од рогатих до свиња и живине. Дворишни простор у продужетку је служио за узгајање потребног поврћа. Комшије су се међусобно помагале. Засађеног воћа и винограда је било у поседу сваког домаћинства. У продавницама се углавном куповала со, шећер, одећа и обућа. Све у свему, одрастао сам у једном сигурном и релативно срећном окружењу са својим вршњацима, мало старијим или мало млађим.
Увече, после обављених послова, људи су излазили у центар где је обично било кафана, једна или више и ту разговарали о ономе што су тог дана урадили, нудили помоћ једни другима у виду пољоопрема, машина, вучних коња, итд… Недеља је служила да се чланови породице окупе, оду у сеоску цркву на недељну литургију, а затим недељни ручак који је у неку руку био награда и славље за напоре учињене у протеклој седмици. Није било жеље или врло ретко за одласком у градове. Ти људи су били срећни у својим селима и својим начином живота којим су неспорно доприносили економском опоравку своје државе. Нисмо били увозници разних трулих залиха и ратних резерви држава око нас. Напротив. Хранили смо многе око нас. Нарочито Италију.
Баш сам одужио. Није ми била намера, само сам хтео да укажем какви смо били и да поставим питање зашто више нисмо такви. Има много објашњења, али услов свих услова јесте следеће:
Вратимо моралност и поштење у наш свакодневни живот. Научимо се жртвовати за нашу државу када је то потребно. Научимо да смо ми ти који чинимо колико ће нам живот бити квалитетан. Избацимо из главе да ми будемо у праву, а да неко други треба да нам испуњава жеље. Ако нам је требала пандемија да би имали времена да се преиспитамо, научимо и одлучимо да у будућности будемо бољи и да се оправдамо код наших предака који су нам оставили у наслеђе сву своју жртву да би ми наши потомци боље живели, а нисмо ни заслужили ни оправдали то наслеђе, онда нам је пандемија болести добро дошла. Или ћемо се променити на боље или ћемо нестати.
Ако је, враћам се на почетак, ово Божији дар бојим се да се не претвори у казну.
Радивоје Дабић, члан Председништва Српске Деснице и саветник председника за дипломатију
