Иако се самопрокламовани премијер привремених приштинских институција Аљбин Курти из петних жила упиње да својим иностраним менторима предочи да би успостављање Заједнице српских општина (ЗСО), предвиђено још Бриселским споразумом из 2013. године, фигуративно речено представљало “пуцањ у обе ноге”, будући да би широм отворило врата за интеграцију Косова и Метохије у концепт “Српског света”, његова обијања прагова најутицајнијих западних центара моћи у последње време не наилазе на очекивано разумевање.
Наиме, иако за своје ставове о ЗСО у појединим западним инстанцама добија декларативну подршку и “тапшање по рамену”, далеко је јачи став да је формирање ЗСО круцијалан услов за наставак подршке Куртијевом опстанку на власти у ионако узаврелој политичкој арени тзв. Косова. Услед тога, “косовски премијер” је почео да у све већој мери испољава карактеристике депресивног стања, свестан да га страни ментори на чију се подршку до сада у потпуности ослањао гурају у политички салто мортале са врло малом вероватноћом да ће се дочекати на ноге.
Имајући у виду да се ствари неумитно крећу у правцу коначног формирања ЗСО, што ће пружити одлучујући импулс учвршћивању српског етничког корпуса на свим територијама његовог историјског постојања, интересантна је помисао да би Курти, који је читавог живота настојао да изгради слику о себи као личности од капиталног формата у историји албанског народа, налик Ђурђу Кастриоту Скендербегу, Леки Дукађину или Исмаиљу Ћемалију, уместо тога међу својим сународницима могао остати упамћен као велеиздајник. Истовремено, врло лако би могло да се догоди да га Срби на КиМ упамте као неког ко је, декларативно се томе опирући из све снаге, омогућио повратак српске државе на ове просторе.