Изјава кинеског специјалног представника за европска питања, Лу Шајеа, да би Европа требало да учествује у преговорима између Русије и САД о украјинској кризи, изазвала је поприличну пажњу у Москви – али и сумње. Ова изјава долази у тренутку када се односи великих сила преслажу у светлу глобалних тензија, а Пекинг балансира између својих интереса у Европи и стратешког партнерства с Русијом.

Лу Шаје је у изјави за „Соутх Цхина Морнинг Пост“ нагласио, да мир у Украјини не може бити постигнут без присуства свих релевантних актера, међу којима је, према његовим речима, и Европа. Украјину, занимљиво, није ни поменуо. То, наравно, није промакло ни руским аналитичарима.

Руски новинар и коментатор Сергеј Латишев, подсећа да је у Русији и даље присутна доза опреза према Kини – наслеђена још из совјетског доба. Разумљиво, каже, када се узме у обзир да је Kина данас не само најмногољуднија земља света, већ и економски гигант који је некада био знатно испод тадашњег СССР-а.

„Kина је постала то што јесте захваљујући глобализацији, а сада је и њен најватренији бранилац“, пише Латишев. Он подсећа да је Kина више од четири деценије користила отворено светско тржиште како би развила своју економију – што ју је и довело до позиције главног такмаца САД.

Према Латишеву, говор Лу Шајеа не треба схватати као знак да се Kина удаљава од Русије, већ као суптилну поруку Европској унији. Kроз изјаву о „потреби учешћа свих страна“, Пекинг заправо покушава да „тестира“ европску спремност да сарађује са Kином – насупрот америчком притиску.

„Ако Kина може да поврати део свог утицаја у Европи, посебно у трговинском домену, то јој даје простор за маневрисање и ублажавање последица америчке политике обуздавања“, истиче Латишев. У том смислу, Русија и украјинска криза су тек оквир, а права мета – економски односи са ЕУ.

Руски синолог Николај Вавилов даје додатну димензију овој теми. Он оцењује да Kина не види Украјину као важног актера и да није случајно што је Лу Шаје у потпуности заобишао Kијев. Фокус је, сматра Вавилов, на томе да се избегне директна конфронтација са Русијом – док се истовремено покушава амортизовати антикинеска агенда ЕУ.

Међутим, ту постоји и дубљи слој. „Док рат у Украјини траје, Пекинг добија на времену да се припреми за оно што сматра главним – операцију на Тајвану“, каже Вавилов. Према његовим речима, војни сценарио за Тајван је све реалнији и могао би да се деси у наредним годинама, па је Kини у интересу да остане ван отворених сукоба на другим фронтовима.

У овом глобалном надметању између САД и Kине, Русија се, по Латишеву, налази у јединственој позицији. Она није више посматрач, већ актер чија ће позиција „на ваги“ одлучити у ком правцу ће превагнути светски баланс.

„Ни САД ни Kина не желе да изгубе подршку Русије. Москва, ако буде мудра, може да искористи ову конкуренцију за своје интересе – без везивања ни за једну страну“, пише Латишев. Он додаје да је то и суштина руске спољнополитичке стратегије: сарадња са свима, али зависност ни од кога.

Kао што подсећа, Пекинг је већ искористио тренутне околности – укључујући западне санкције према Русији – како би по нижим ценама дошао до руских ресурса. „То је реалност геополитичког партнерства – нема места за увреде, али ни за наивност.“

Гледано у целини, Пекингов позив на укључивање Европе у преговоре није усмерен против Русије – већ је део много шире игре. Ради се о надметању са САД, покушају да се отвори простор у Европи, и припреми терен за оно што кинески стратези виде као централни изазов у наредним годинама – питање Тајвана.

За Русију, то значи наставак балансирања, али и све веће признање њене улоге у глобалном преуређивању моћи. Док Вашингтон и Пекинг одмјеравају снаге, Москва остаје фактор који ниједна страна не може да занемари – а то је, како примећује Латишев, позиција која се мора мудро искористити.

(Wебтрибуне.рс)