Дуго нисам могао да схватим шта се догађа у Белорусији. Са једне стране, типична цветна револуција по Сорошевој мустри. Са друге стране нејасно извештавање ситуације у руским медијима – али са јасном критиком на рачун Александра Лукашенка. Случај са похапшеним страним плаћеницима у Минску разобличио се као специјална операција украјинске тајне службе (ГРУ).
Сада је цела ситуација постала нешто јаснија. Москва је незадовољна Лукашенковим колебањима у односу на питање Крима, Украјине и по многим другим тачкама. Лукашенко је незадовољан Москвом због директног притиска по непријатним питањима, као и олигарсима-посредницима са којима белоруски председник о тим непријатним питањима мора да преговара. Међусобних оптужби се накупило на обе стране.
Избори и протести, затим и реакција власти – ништа се ту епохално не догађа. За то време у Америци букти прави грађански рат истих играча – BLM (Црни животи су важни), феминисткиње и многобројне Сорошеве сатније, против диктатора Трампа. Свуда постоје незадовољни. Но озбиљни спонзори се иза незадовољних појављују тек у одређеном политичком и геополитичком тренутку. У Белорусији је Мајдан подржан од стране глобалиста, не од стране САД, већ баш од глобалиста, истих оних који данас унутар саме Америке руше Трампа.
Догађаји у Белорусији немају никакве везе са питањем да ли је Лукашенко добар или лош. То је обојена револуција у интересу једнополарног света у агонији и либерализма у колапсу. Што ће рећи да иза протеста против Лукашенка стоји кристално јасно зло. Не догађа се народ, већ – постмодерно друштво које галопира у бездан.
Али чему онда оваква реакција руског медијског простора? Није лепо када су у питању озбиљне ствари поступати по принципу: „долијао је”, „боље није ни заслужио”. Једино логично објашњење реакције руских медија на догађаје у Белорусији може бити следећи мисаони низ:
Лукашенко је на путу да препуни чашу (по неким питањима је заиста већ и препунио), Запад ће га жигосати и кренуће озбиљно да му копа раку, те њему неће остати ништа друго, до да се обрати Москви за војну помоћ.
Тим пре јер Литванија и Пољска могу похитати испред догађаја и формирати директну војну претњу Минску.
У том тренутку и ми уводимо војску. У Украјину нисмо, али у братску Белорусију хоћемо.
Савршено јасно разумем да ово није баш умна стратегија и да није ни посебно префињена. Али ако ово није објашњење, другог објашњења нема.
Александар Дугин
Превео Зоран Драгановић
