Да ли се код нас Срба ишта може поправити на боље (а да је добро – није!) ако не препознамо и подржимо своју елиту. Праву, истинску, духовну елиту! Али, како је препознати? Како можемо, ми, неспособни да се сложимо око било чега, да нађемо опште мишљење око тог, једног од судбоносних питања?
Шта је то елита једног народа?
Исто то питање, у једној од својих документарних, ауторских емисија под називом „Бесогон“, поставља руски редитељ Никита Сергејевич Михалков и на свој начин покушава да на њега одговори…
Да ли елиту, пита се Никита Сергејевич, представљају људи – учени, високообразовани, убеђени у своју интелигенцију и значај, у своју изузетност и надмоћност у односу на „обичан народ“, од којег су, наравно, “виши” и на који, природно, морају да гледају са те своје висине, да му покажу пут куда треба да иде, јер, побогу, они знају то што он не зна?
Уместо одговора, Михалков прича ову причу:
Први светски рат… Аустријски фронт… Војник Иван – Вања, у рову… У супротном рову Аустријанци… Један од њих је устао и нанишанио на Вању. Вања је, срећом, био бржи – подигао је пушку, први опалио и погодио непријатељског војника… Аустријанац је преживео тај метак, али је рањен… Јауче од болова, тресе се, моли за помоћ… У таквим ситуацијама, таквог војника – непријатеља, обично следује, још један, тачан, последњи метак… Али Вања није пуцао… Оставио је Аустријанца у животу…
Пала је ноћ… Борба је утихла. Аустријанац је жив… И даље јечи, плаче, у грозници… Његови не смеју да му помогну, да се не изложе непријатељској ватри… А Вања? Вања узима своју торбицу хитне помоћи, излази из свога рова, пузи према рањеном непријатељу, онда га превија, даје му воду, парче хлеба, лек који је имао… Овај му захваљује, љуби руку, стеже га… Вања се без речи извлачи из његовог стиска, пузи назад и тихо, да не чују његови другови, спушта се у ров, на своје место. Срећом, нико ништа није приметио, јер би казна за овакав поступак била, вероватно, сурова…
Ето – тај руски војник Иван, Вања – То је елита – духовна елита! – закључује Михалков. Јер, елита није начитаност, образованост, познавање науке и чињеница… Елита је високо-духовно схватање живота, схватање муке и бола, туђег-као својег… Осећај за патњу човека до себе!
Скоро идентично мишљење проналазим и код једног од највећих српских мислилаца двадесетог века, Жарка Видовића:
“Елиту нације не могу сачињавати људи који задовољавају само један критериј, критериј стручности: велики научници, лекари, правници и томе слично. Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму духовности и високог морала, осећања идентитета и припадности нацији као духовној заједници. Ово је наш једини излаз у садашњој историјској ситуацији: у борби за истину очекивати да нам Бог да елиту.
”Размишљајући на ову тему, на трагу мишљења ових великих људи, не може човек да не помисли колико ми, Срби, имамо примера и личности у историји (колико само забележених случајева, сличних овом Вањином, из Великог рата!) који су представљали и данас, као пример, представљају истинску, праву српску елиту! Ону елиту која треба да нам представља духовни светионик у овим, и у свим другим, смутним, временима…
Ако не успемо, уз Божју помоћ, да је препознамо, онда нам ни спаса нема…
