Ако би у једну реч требало ставити нашу садашњост, онда је то: поделе – каже прослављени књижевник и академик Душко Ковачевић.
Звездара театар, нешто иза поднева 13. фебруара. Атмосфера након уручивања прилога с 23. вечери поезије Матије Бећковића Фонду за породице с много деце, при цркви Александра Невског, била је испуњена исказаном и неисказаном наклоношћу поезији, театру, хуманости… Разговарали су људи незванично, између себе, и о томе како, једноставно, није тачно да широка публика хоће само ријалитије, не само дословне него и то што се заправо много тога у њих претвара, колико је погубан тај таблоидни начин мишљења и комуникације који се заправо намеће вређајући елементарну интелигенцију…
Након што је завршио ове обавезе, књижевник и академик Душко Ковачевић у разговору за „Блиц“ говори о актуелном државном празнику, актуелном тренутку, блиској будућности, ужасима и скандалима којима смо савременици, свом новом филму…
Почињемо од Сретења, Дана државности…
– Дочекујемо га, између осталог, са сећањем на људе који су тај датум обележили својим животима. Дан државности се за нашег релативно кратког живота толико пута мења, да учимо стално испочетка зашто је то најбитнији дан у историји једне државе. Ове нове генерације ће морати да уче поново. Ево, малопре кад смо причали с Матијом он је поменуо свој рођендан. Он је некад био рођен на Дан републике, па више није. Мислим, није се Матија више пута рађао. Рођен ја 29. новембра који се у СФРЈ славио као Дан републике. Увек је било шала како се Матија, који је по свом убеђењу, био на другој страни, родио на дан кад није требало. Михиз (Борислав Михајловић, прим.н.) му је стално честитао посебно шалећи се да је он то можда и бирао. Ал’ шала за шалу, међутим, ужасан је тај поремећај у протоку времена који је вероватно последица и страховите количине информација.
Хоћете да кажете да је данас време добило убрзање?
– Страховито убрзање. Гледано из обичне људске перспективе. Месец је као недеља, два су дана као сат… Ево, на основу програма репертоара за следећи месец, па као да га правимо скоро сваки дан. Јуче сам овде у позоришту рекао да треба да размишљамо о Новој години, шта ћемо да радимо да нас не изненади, јер само што није. Ставарно, што се смејете, не шалим се. Календар се сам окреће. Та симболика, додуше у обрнутом смеру, метафорично је употребљена у „Андерграунду“ где лик кога игра Бата Стојковић окреће сат уназад да би људима који живе у подруму показао да не живе толико дуго у тим условима, у том мраку. Он је својим окретањем сата уназад, онима са којима је делио живот, крао време уназад. А сад као да их неко једе и унапред и уназад. Својевремено сам написао у „Радовану Трећем“ да би људима који живе овде требало признавати бенефицирани животни стаж.
А у каквом ми то времену, тренутку обележавамо Дан државности? Шта се кључно у нашој држави дешава?
– Као и деценијама уназад: дешавају се поделе. Оне су данас више него кључне. Ако би у једну реч требало ставити садашњост, онда је то – поделе. Написао сам својевремено књигу „Двадесет српских подела“ и стао сам на том броју јер није имало смисла више, а у међувремену се појавило још најмање десет битних и важних. Чекају нас ове и следеће године врло важне догађаји.
Који? Какви? У ком смислу?
– У политичком. Врло озбиљни. Јер ово што се догађа око Косова мора се привести и приводи се крају. И то свако ко иоле брине бригу о земљи Србији а успут помало и мисли, увиђа да улазимо у финиш. Сви ови предлози који се сад догађају – да се отворе авио-линије, железничке, заврши ауто-пут… – јесу, како год ко шта упаковао, суштински прича о предлогу за признавање Косова. То ће бити нешто што ће се испоручити у врло скором времену, попут ултиматума. И то ме, да се померим с места и куцнем у дрво, страшно подсећа на 1914.
Јер?
– Те 1914, уочи Великог рата – он је само због Другог светског рата назван Први, иначе да није било Другог и даље би се звао Велики, него појави се већи па ред је… а и шта ће ако дође трећи, нема толико градација, овако зна се ред и редослед… Дакле, те 1914. ми имамо ултиматум који је гласио или ћете пристати или вас неће бити. У сваком смислу, у економском су одмах била уведене неке царине, забране… Ултиматум који Србија није могла да прихвати. Касније су неки причали да је боље било да смо пустили 20-30 жандара да дођу из Беча и прегледају наша документа него што смо овако пострадали, али то је све накнадна памет. Реч је о следећој ствари: географски тад смо били окружени са 55 милиона становника који су припадали Аустроугарској монархији. Данас смо са свих страна окружени са 55, односно колико већ милиона људи који припадају Европској унији и НАТО пакту. Ултиматум је на прагу. Не знам уопште како то може да се реши када једног дана ускоро дођу и кажу нудимо то и то, конкретна понуда. И кажу: а ви за рачун наше доброте и разумевања ћете учинити то и то или ћемо кренути потпуно другим путем да остваримо то што хоћемо. Не мора ратом, сила је и ако вас затворе као што смо ономад били блокирани и под санкцијама. Не знам како из целе те приче, ко сме да потпише.
Ко сме да потпише?
– Не знам. Претпостављам да зарад политичке каријере или останка на политичкој функцији има ко би потписао. Али то је по нашем садашњем закону и Уставу немогуће. Стрепим…. Над главом нам је не мач него гиљотина. По мом осећању ствари, то нас чека од јесени наредне године… Јасно је да су ЕУ, Америка, Немачка решиле да реше ствар.
То с једне стране побуђује параноичност…
– Буди страх апсолутно, а тај страх потиче и од остварених претњи и примене силе 1999. године.
А с друге отвара питање сопствене, наше одговорности? У чему је проблем? Параноја вуче у оно неразборито и нездраво.
– Не знам у чему је проблем… више пута смо пострадали онако баш озбиљно, а све чудећи се у чему је проблем. И ко је крив. И колико смо криви ми, а колико неко други. А у целој причи је кључна трагична чињеница да смо ми у XX веку пострадали толико много и страшно да уопште није чудо да нас оволико нема. Немош’ рећи да нас има.
Празник дочекујемо и са другим важним питањима. На пример, продато је, како се може чути, чак 80 одсто извора воде…
– То су скандали и катастрофе! Страшно озбиљне ствари које ће нас у будућности коштати живота који ионако немамо… Неки дан сам био са људима који су организовали штрајкове поводом бетонирања воде. Тако зовем то што се с изворима воде дешава на све стране. Одрастао сам у селу које је на две реке, Сава и локална речица. И сад замислите кад неко дође и једну планинску реку постави у цеви зарад тога да се обогати! Пуни своје џепове а уништи десетине села која су инако већ пуста, изолује околиш, затрује људима живот…
Али, то је неко од овдашњих надлежних, овдашњих власти продао, дозволио…?
– Е ту почиње прича о томе шта ми можемо сами себи. Више пута сам рекао; не треба нама непријатељ да бисмо ми себе докрајчили. Чак парадоксално, ми се једино ујединимо кад дође непријатељ. Ал’ празник је.
