У српској јавности данас, нажалост, не постоји много висока доза објективности. Велики број људи лицемерно себе назива „активистима“, стављајући нагласак на наводну борбу за боље друштво кроз ниподаштавање друштвених интереса. Типичан пример ове негативне праксе јесте Вук Велебит, чији се „активизам“ углавном своди на вређање свега што је српско.
Ако се обрати пажња на „активизам“ Вука Велебита тешко да ће моћи да се поуздано закључи којој политичкој опцији он припада. Велебит је, у претходном периоду, дословце променио више странака него што су то урадили поједини политичари у целој каријери. Током 2016. године подржавао је Сашу Радуловића, наредне године Сашу Јанковића, да би данас здушно стао иза протеста организованих од стране Драгана Ђиласа. Иако је политички активан, он суштински нема храбрости да отворено каже на којој је страни политичког спектрума.
Међутим, довољно је погледати неколико постова на друштвеним мрежама да би се схватило на шта се тачно своди „активизам“ Вука Велебита. Конкретно, Велебит се у августу прошле године похвалио „литературом“ Метјуа Колина, британског писца који у својим делима отворено позива на „обојене“ револуције.
Велебит је, у недавном интервјуу за НИН, индиректно објаснио зашто му је ова врста литературе омиљена. По њему, образовни систем у Србији је погрешан зато што учи да су Срби „жртве неправде“ те са презиром наводи да је увођење обавезног војног рока „патриотско преваспитавање“. Ако ништа друго, Велебит је у овом интервјуу имао храбрости да коначно призна да мрзи све оне којима је Србија у срцу. Људе који желе да бране своју земљу назива националистима који би да ратују, а било какву борбу за Косово карактерише као непотребну агонију која јача национализам. На удару Велебита нашли су се и ратни ветерани, али и историчари.
Вук Велебит је такође члан либертаријнског клуба. Ова организација је учествовала у организовању “Мирдита, добар дан” фестивала, на којем су приказивани филмови у којима су српски војници приказани као убице и силоватељи. Вук је завршио “Theodor-Heuss Akademie” у Немачкој, школу за нове политичке лидере који би се по завршетку школовања враћали у своје матичне земље и борили се за “демократију и грађанска права”.
Када се овакви подаци ставе у одређени контекст, они савршено указују на шта се своди „активизам“ Вука Велебита и њему сличних. Јасно је да је Велебит далеко од обичног студента, он је продукт агресивне антисрпске политике коју промовишу лидери које прати и књиге које чита.
